Богородица, прва и једина

,,Ева је биолошка,а Марија духовна мајка људи“, речи су великог Владете Јеротића у његовом делу ,,Приближавање Богу“. Вечита инспирација верујућих, песника, сликара, композитора и уопште уметника, Она је једна и јединствена! Многи се буде и лежу,изговарајући најпознатију молитву посвећену  Њој-Марији, Богородици, Богомајци, Благодатној и Преузвишеној:

Богородице Дјево,
радуј  се благодатна Маријо,
Господ је с тобом;
благословена  си Ти
међу женама
и благословен је
Плод утробе Твоје,
јер си родила
Спаситеља душа наших.

О Богородици: Богородица, ређе Дјева Марија, изворно Марија или Мерјем из Назарета, у Галилеји, по хришћанском веровању мајка Исуса Христа. Претпоставља се да је рођена 21.септембра двадесете године пре нове ере, од родитеља Јоакима и Ане. У време Исусовог зачећа била је девица, удата за Јосипа из куће Давидове.

ДВЕ НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ НАШИХ САВРЕМЕНИХ ПЕСНИКА О БОГОРОДИЦИ

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ И ,,БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА“

Ништа мање нисам ни очекивала од нашег врхунског поете,  јер је у песму маестрално уткао нашу осмовековну историју у свега четири строфе и то на врло специфичан начин, метафорама  и асоцијативно, почевши од легенде о настанку треће руке на икони, затим историјских чињеница о Светом Сави, па све до ових дана када се Србија налази у тешкој ситуацији, осуђена на својеврсну голготу и затирање у беспоштедној хајци белосветских и наших лешинара, среброљубаца и осталих ,,љубаца“. Песму читаоцима преносим у целости, јер то завређује сваким исказаним стихом:

Богородица Тројеручица

Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми одсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила…

Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.

Једино овде, Царице Небеса,
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без  престанка.

И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим ,
Знам: Још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.

Реално, прва строфа би могла бити загонетна за све оне који нису упућени у легенду о настанку треће руке на икони Богородице, те ћу укратко о томе:
По предању, иконописао ју је јеванђељист и апостол Лука, први сликар хришћанства. У ВИИИ в. се у Византији појавило тзв. иконоборство ( забрана сликања и поштовања икона). Зато што је писао против те јереси, сиријском теологу и потом монаху манастира Светог Саве Освећеног, Јовану Дамаскину, одсечена је десна рука. Држећи руку, целе ноћи се молио пред овом иконом и десило се чудо – рука је исцељена! У знак захвалности, Јован Дамаскин је дао да се искује рука од сребра и постави на икону Богородице. Асоцирајући на тај чудесни догађај у првој строфи песник наглашава колика је моћ иконе Богородице Тројеручице, називајући је уједно „брзом помоћницом“ која уме да услиши молитву праведника и страдања за веру. У истој строфи, сада детаљ који је део наше, српске историје, али опет асоцијативно – ради се о Светом Сави који је из Хиландара кренуо да мири завађену браћу, Стефана и Вукана, поневши са собом нетрулежно тело оца, Светог Симеона. Икона Богородице Тројеручице је нераскидиво повезана са ликом и делом нашег Светога Саве. Својевремено је Свети Сава Јерусалимски – пет векова раније, прорекао да ће у манастир доћи принц истог имена коме треба дати три најсветије реликвије манастира : икону Богородице Тројеручице, икону Богородице Млекопитатељнице и његов игумански штап. Тако се и збило, после чудесних знакова да је управо наш Сава личност из завета Светог Саве Јерусалимског. Наравно, од тада су те светиње на најдуховнијем месту српског православља – у Хиландару. Ето објашњења стихова у првој строфи, али то је само потка у песми на коју се надограђује све оно што је задесило Србију у овом нашем добу.
Магичном метафором о томе да су му ,,руке ишчупане из рамена, кућа раскућена, а браћа поклана“,велики поета нас враћа у савремену српску историју. Наративним тоном изговара сурову истину пред иконом Тројеручице у самом Хиландару, његовом и нашем ,,најдоњем камену“, односно темељу наше православне културе и државности. Знам да је песма давно настала, али за мене, те две ишчупане руке са тела, могу слободно да симболишу Косово и Метохију и Црну Гору, два дела некада исте целине…беспомоћност онога ко нема руке да брани свој дом је очигледна. Не осећамо ли се сада сви тако, због земље која нам се круни и ломи деценијама  уназад?! Песма је написана у првом лицу, у форми директног обраћања Богородици, а ми се емоционално, читајући стихове,  потпуно идентификујемо са песником. Браће нема у овом злу, страдали су, а било је и ,,браће“ које смо гајили као змије у недрима. На том светом месту, ,,себе“ песник тражи, обраћајући се ,,мајци са три длана“, у ово време када је због бестидних лажи и пропаганде силника, дошло до тога да је срамота рећи да си припадник српског народа. Међутим, у последњој строфи као да се буди онај наш српски инат, онај бунт  и непристајање на зло…родољубље избија у први план кроз понос и непобитну тврдњу:,,Још се из људи нисмо исписали…“док постоји српско духовно средиште Хиландару и у њему уздање наше, Богородица Тројеручица – постоји и велики Бећковић, постојимо и  ми – Срби!

МИЛИЦА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ ЛИЛИЋ : ,,ПРЕУЗВИШЕНА“- БОГОРОДИЦИ

Богородици се прелепим стиховима обратила и наша поетеса, Милица Јефтимијевић Лилић, рекла бих на посебан, „женски“ начин. Напомињем да ми није намера да поредим два песника, али ме је овом избору привукла чињеница да је Милица Ј. Лилић једнаком вештином, у стању да у трансцеденталним назнакама, као и Бећковић, искаже све о Оној која је родила Сина – Богочовека, због чијег ће страдања и васкрснућа  бити ,,највећа у болу и слави“:

Преузвишена

Богородици

Преузвишена, најмољенија, премилосна
Како си носила своје послање,
Тај свети терет ко кострет?
Од малих ногу велика,
Изабрана за вечност,
У немој служби Божјој Вољи,
Да будеш највећа у болу и слави,
Оличена Врховна моћ, милост, морање.

Кад најзад Први позва те к себи,
лишена мајчинског бола,
кад узнела си се,
видела Сјајем обасутог свог Сина уз Оца,
свет се преобразио у нежност.

Измилеле су и припитомиле се,
из пукотина отровне змије,
дошле ти на поклоњење,
у Храм да љубе иконе,
сједине се с народом
објаве Твоју моћ.
Не чудо, већ победу
Љубави
што узвисила Те,
потврду да Божјом Вољом све бива
и да бол је увек провера оданости,
кушња.
Многи, од себе отуђивши се,
заборављају Жртву Распетог,
његове ране,
Твој неми јаук што утиснут на лицу
на оданост Вишој Вољи сећа,
погордише се, порекоше,
посумњаше.

А, Ти, премилосна,
знајући за људско и Божје,
преклињала си:
Не удаљујте се.
И чули су Те  некад охоли, слепи
ни данас освешћени,
Злом обузети.

Призвана покајањем,
стизала си,
шаптала људима Истину
кроз сан.

,,Верујем, верујем, Мајко,“
јецао је неверни, богоотуђен,
славом овенчан Буњуел,
пробудивши се,
Твојим лицем обасјан.
,,Преузвишена, пред Тебе падам
Сићушан!“

Читаоци јеванђеља знају да су чудесни догађаји пратили зачеће Дјеве Марије, њено рођење и каснији живот. Како су рекли старозаветни пророци, а песникиња потврдила стиховима, она је ,,изабрана за вечност, да буде највећа у болу и слави“! Поетеса у име свих мајки света поставља круцијално питање о томе како је носила то своје „послање“, свесна да ће њен Син завршити у најгорим мукама на распећу?!То је можда била тек слутња, која се обистинила крвавим сценама пред њеним очима. Одговор да је ,,немо“ служила Божјој Вољи, говори о  једном од главних хришћанских начела да се вољи Творца треба повиновати без поговора јер, мучеништво било које врсте, доноси на крају Божју милост. Због тога и имамо израз ,,морање“, глаголску именицу која јасно указује на трагичност њене жртве која ће ипак, осим бола донети и славу. Контраст који – треба преживети!
Њена смрт и вазнесење су описани на крајње суптилан начин. Нема више мајчинског бола, а када је видела свог Сина уз Оца, ,,свет се преобразио у нежност“. Мотив са змијама које су ,,измилеле и припитомиле се“, алузија је на пророштво да ће ,,семе женино сатрти главу змије“ Из Прве књиге Мојсијеве. Змије су симбол зла, али у овој песми, долази до неочекиване метаморфозе: Оне долазе Богородици на поклоњење, објављују њену моћ, целивају иконе, сједињују се са народом. Својеврсна алегоријска слика, Зло се преобраћа у Добро, а све име ЛЈУБАВИ, мајчинске, свеколике и пре свега, хришћанске. Одушевио ме је афористични стих, у суштини својој подсећање на причу о Јову који се није одрекао Бога и вере, ни у највећим мукама:
,,…бол је увек провера оданости,
кушња.“
Јер, ,,Божјом Вољом све бива“…

Наравно, нису заборављени они који су се отуђили од Распетог, који су се погордили или посумњали. Богородица је ,,призвана покајањем“, „шаптала ИСТИНУ кроз сан.“ Отуда на крају песме и сентенца о чувеном шпанском режисеру и надреалисти, Буњуелу који се кроз живот поносио својим атеизмом. Чињеница је да се школовао код језуита. То строго католичко образовање и васпитање је сигурно у њему изазвало неку врсту бунта. Када је прочитао Дарвиново дело о пореклу врста, његова пољуљана вера у Бога се потпуно срушила. Говорио је да је ,,безбожник, заслугом Бога“. Надреалиста, снимао је култне филмове користећи сцене и мотиве из сопствених снова које је записивао. Ова чињеница је додирна тачка са Миличином Богородицом која прокаженима „шапуће Истину кроз сан“. Својеврсна катарза се код Буњуела свакако десила јер је последње дане свог живота провео са католичким свештеником. Јецаји ,,богоотуђеног“,славног режисера и његове речи, ,,Преузвишена, пред Тобом падам сићушан!“, круна су песме Милице Јефтимијевић Лилић. Грешно и земаљско клања се узвишеном Небеском, Љубави и праштању, кроз указање Богородице ,,преузвишене, најмољеније, премилосне…“

За крај овог огледа, враћам се Јеротићу, књизи ,,Приближавање Богу“ и његовом цитирању Јакова Бемеа: ,,Божја љубав је већа од свих мојих грехова.“

Аутор: Светлана Јанковић Митић