Песник Милош Димић из Крушевца девет година пише духовну поезију са благословом Архиепископа и Митрополита крушевачког Г.Г. Давида и до сада је објавио 15 збирки духовних песама. У песмама су описани подвизи из житија светих која песник стално чита и проучава и тако проналази инспирацију за стихове.
Православље је инспиративно за неговање песничког дара које ти је Бог подарио и очигледно је да Богом дане таланте непрестано умножаваш јер стално пишеш песме и објављујеш песмарице. Како може да се објасни и разуме таква врста надахнућа и стваралаштва?
Јеванђељска прича о повереним талантима може најбоље да нам појасни наше стваралаштво у овом пролазном животу јер свако од нас добија одређене дарове које треба да негује, благодарећи Господу на свему. Писање духовне поезије нераскидиво је везано за литургијски живот и духовно узрастање у православној вери. Посећивање наших манастирских светиња увек даје додатну духовну снагу и надахнуће. Захвалан сам Богу на призиву да живим црквеним животом, да у парохијској цркви Свете Тројице у селу Бела Вода помажем свом парохијском свештенику Раду Радивојевићу јер такав је благослов духовног оца наше Епархије. Наш митрополит Давид има јасан и духовно здрав став да свако треба да се труди у парохији којој припада и помаже изграђивање литургијске заједнице. У таквој заједници добијамо снагу за борбу кроз живот и надахнуће за стваралаштво у коме сам се пронашао, а што је наш архијереј благословио и подржао до данас, од срца сам му захвалан што ме стално подстиче да не престајем да пишем стихове.
Да ли се сећаш прве духовне песме коју си написао?
Свети оче Василије, оче наш духовни, за армију верника си небески пуковник… Да, били су то стихови посвећени Светом Василију Острошком Чудотворцу, светитељу који ме је, верујем, призвао у духовни живот и касније много помогао у важним тренуцима. Читајући о сведочанствима о молитвеној помоћи Светог Василија Острошког и чудесним исцељењима на Острогу, осетио сам снажну жељу да се поклоним моштима светитеља, али сам знао да то мора бити када светац благослови и да је потребно да се најпре духовно утврдим у парохијској цркви, па да онда спреман отпутујем на Острог. Био сам стрпљив и када се отворио пут, нашао сам се на Острогу, носећи у руци песму посвећену светитељу, одштампану на папиру, предао сам је надлежном духовнику и три пута се поклонио и целивао светитељa у току мог боравка на Острогу где сам доживео неописиву радост и духовно оснажење. На празник Светог Василија Острошког моја супруга Марија и ја смо се венчали и тај дан нам је заиста остао најлепши у животу. Благослов са Острога је посебан и прати нас током читавог живота, молим се свецу и благодарим што нас чува и помаже нам на сваком кораку. Читајући акатист свецу, увек ме потресу речи – Твоја задужбина је у свакој обраћеној души… Дакле, Свети Василије је безбројне душе обратио и вратио на пут спасења и то непрестано чини. Посветио сам му више песама, а први стихови су означили почетак духовног стваралаштва које и данас траје, Богу хвала.
Твоја духовна поезија има мисионарску сврху?
Пошто кроз песме описујем подвиге светитеља, кроз читање тих песама, сазнају се детаљи из житија светих, а Православље је непрегледна ризница духовног блага непропадљивог и непроцењивог. Радујем се стицању нових сазнања из наше вере православне која од нас тражи подвиг, дакле, лепо је знати о вери, али треба и живети по вери. То је оно што осваја срца која траже Бога. Ако само стичемо знање, а не практикујемо то што смо прочитали и научили, онда је наше знање узалудно. Инспирише и оснажује када прочитамо како се подвизавао Свети Владикај Николај, како се усрдно молио Богу и строго постио из љубави према Богу. Не морамо да одемо у пустињу да бисмо се подвизавали, свако од нас је добио задатак да живи по Јеванђељу тамо где нас је Бог поставио. Не спасава нас место, већ како верујемо и живимо и поштујемо Божје заповести. Мисионарење даје души посебно испуњење јер се шири наше Православље и Господ стално осваја срца боготражитеља.
Да ли је благодарење Богу важно у духовном животу и стваралаштву?
Благодарење Богу је најважнији вид молитве и темељ нашег живота јер благодаримо нашем Творцу и Дародавцу свих добара. Када човек схвати да без Бога не може чинити ништа и да је потребно да се ослања једино на Бога и узда у Његову помоћ, тек тада постаје заиста снажан и успева да превазиђе све недаће у животу. На жалост, људи се најчешће сете Бога када стигну муке и невоље, добро је и тако, само да не буде роптања. Најлепши вид благодарења Господу јесте учествовање у Светој Литургији јер су тада наше молитве најусрдније, задобијамо Христов мир док чујемо благе и узвишене речи – Заблагодаримо Господу… Достојно и праведно је поклањати се Оцу и Сину и Светоме Духу…
И када нам је тешко у животу, а и када је све како желимо, наш долазак у цркву и учешће у Светој Литургији јесте благодарност Богу на свему и за све. И песништво је вид благодарења Господу и светитељима јер песме најчешће пишем када ме преплави духовна радост због литургијског прослављања празника. Радост коју нам Мајка Црква дарује није земаљска и пролазна него
небеска и вечна.
Радост коју описујеш јесте заправо Васкршња радост, да ли имаш неку поруку која је везана за тај празник над празницима?
Васкрсење Христово је темељ наше православне вере зато што је смрт побеђена, Христос је васкрсао из мртвих и свима који су у гробовима живот даровао, како певамо у тропару празника над празницима. Живимо овај пролазни живот са вером и надом у васкрсење и живот вечни. Радост коју су жене мироносице осетиле када су угледале празан Христов гроб и схватиле да се заиста догодило оно што им је њихов вољени Учитељ рекао да ће се догодити, ту радост треба да осете наша срца када прослављамо Васкрс након завршетка Великог Часног поста, али и сваке недеље која је мали Васкрс. Васкрсење Христово нам даје смернице за цео наш живот који представља ношење крста. Православци су крстоносци који иду за Христом, носећи крст који им је Господ дао. Крст носити нама је суђено. Без страдања нема васкрсења. Без искушења нема спасења. Без покајања нема преумљења. Без подвига, нема плодова у духовном животу. То су поуке које су нам Свети Оци оставили и за мене су оне најпоузданије смернице у животу.
Разговор водио: Живомир Миленковић
Извор: „Илустрована политика“
