Да, поштујем када људи, независно од личних убеђења, умеју да се радују својој држави и славе њен празник. Поштујем када нађу начин или смогну храбрости да то ураде достојанствено. У Орашац већ годинама долазим на Сретење у различитим функцијама. Било приватно било званично. Разумем зашто већ годинама представници Владе то панично избегавају. И 1804. (а тада около нису били делови народа већ дахије и јаничари) само су истински вођи способни и одлучни да направе државу, смели да сиђу у Марићевића јаругу. Зато поштујем председнике општина Аранђеловац и Топола који знају да им је ту увек место. Поштујем људе из удружења Краљевина Србије или Равногорског покрета који развију своје заставе или стану у почасни строј и поздраве оне које поштују на празник своје државе. Али никада не звижде онима којих нема или онима који им се не свиђају. Не подижу туђе заставе и не кличу туђим државама. За такве осећам само благ и тужан презир. Као и за оне који побегавши из Орашца на Опленац („из тигања у ватру“ рекао би Толкин) поверују да смеју да злоупотребе Српску гарду и положе венац на крипту оног коме се јавно ругају. И наравно, доживе да озбиљни људи одбију да стану поред њих на бину, па чак и на трен застану и поздраве се с њима на осунчаном „црвеном тепиху“. А верујем да је светлост оно једино што призивамо и славимо на Сретење за своју државу. (Сенке то само истичу.)
Можда сам зато јуче и морао да изговорим неколико личних порука:
“Добар дан данас славимо. Сретење.
На данашњи дан, пре 212 година, Србија је одлучила да се ослободи од континента ком не припада – Азије – и обнови своју државу на континенту ком припада – Европи.
Срећна је годишњица 212. И за оне који бирају да читају слева и за оне који бирају да читају здесна.
Али ми данас славимо Сретење. Славимо оне који су умели да бирају. А бирали су у земљи измученој дахијама и сиромаштвом. У години у којој су најважније европске државе, – и царске: Русија, Аустрија, и Француска; и краљевске: Енглеска, Шведска и Пруска, – међусобно ратовале.
Они су изабрали Карађорђа. Изабрали су вредности које је сачувала српска Црква и обичаје које је сачувао српски народ. Они су, из Марићевића јаруге, из које се види само небо и врлетна стаза, умели да изаберу између својих разлика и да се уједине. И одатле су изабрали пут борбе, пут устанка, пут отпора. Али пут који поштује и враћа традиционалне вредности и уграђује их у модерну државност.
А опет, требало је више од века да Србија постане демократски уређена држава на челу са краљем Петром Карађорђевићем и од свих призната земља победница Великог рата, под врховном командом регента Александра Првог Карађорђевића.
Наши избори су данас лаки. Не морамо ништа важно да бирамо. То су изабрали бољи од нас пре 212 година. У тежем и у сиромашнијем времену. Наше је само да сачувамо и обновимо оно што су они изабрали и они створили.
Србија је данас земља дивних разлика. Али је Сретење њен јединствени празник. Празник наде да се и природа после сурове зиме обнавља. И опомена да и људи смогну памети и снаге и обнове оно најбоље што имају. Оно што не морају да бирају, као што не морају да бирају породицу у којој су рођени.“