Можда мало необичније и свечаније него другде, захваљујући већ надалеко чувеној породици Ковачевића. Маја Ковачевић, озваничена као хероина овог времена и српског народа, самохрана мајка, једанаесторо малих Српчића, мада су поводи за славље у овој породици чести и скоро свакодневни догађаји имајући у виду све оно што Маја ради и поводи који се само нижу на задовољство свих укућана и Мајиних обожавалаца којих је све више. Њена љубав оплемењена духовношћу којој се сва предала као да нема границе, као да јој сам Богомајка даје надахнуће, снагу и истрајност да уз све обавезе врати дуг Божјем благослову који јој је подарио оно што је највише желала и тиме испунио и отелотворио њене девојачке снове. Већ сама чињеница да је мајка једанаесторо деце довољна је „жртва“ али и поклон човечанству за један људски, односно женски живот. Има ли шта величанственије за жену него када се оствари као мајка и то на најбољи, најиздашнији и најнесебичнији начин? Али Маја није само мајка у оном биолошком смислу, она је много више од тога, могло би се рећи родитељка и многих нематеријалних али значајних „чеда“ своје творачке надарености.
Мада Маја, за разлику од других, иде даље па нам кроз своје стваралаштво открива и део тог скривеног света, тог животворног флуида у којем њена имагинација плива тражећи пут до коначног просветљења, чега можда ни она сама није свесна. О свему томе сведоче њене књиге, песме, њен однос према свету којем више даје него што од њега тражи и њена готово фанатична, или бар мало пренаглашена, опседнутост живом вером. Осим посвећености својој деци то је друга суштинска димензија ове жене која је чини не само необичном, већ и поштовања вредном, моделом душом заокупљене жене у обездушеном времену, која би могла да послужи као пример и водиља другим мајкама у земљи која се урушава и народу који стари и полако нестаје. Маја је на неки начин, попут владике Николаја постала не само заговорник, већ промотер и идеолог живота и омасовљења народа који се осипа и губи своју оријентацију у материјалном свету.
Долази Божић, дан који се са посебним емотивним набојем и верских усхићењем дочекује и слави у дому Ковачевића. Али поред свих оних верских обреда и обичајних ритуала који прате највећи хришћански празник Маја је и овог пута отишла корак даље па је себи и другима припремила и само њој својствено и хвале вредно изненађење у виду две духовне креације, а обе посвећене Богородици у којој је Маја нашла своју трајну узданицу и инспирацију. Једна од њих је песма Витлејемска Богомајка у две верзије, на руском и на српском језику, а у оквиру акције Заволи, воли, Гласа Србије. У припреми су верзије на грчком и француском језику.
По оцени читаоца Ово је најлепша песма у Божићним данима, написана као дар свим људима који воле, са поруком да срце човека треба да буде Витлејем пећина у којој је Господ рођен.Ову песму бих упоредио са песмом Светог Нектарија Егинског, Марије Дјево – Агни Партен.
Друга је обимом невелика али у суштини грандиозна литерарна творевина, односно књига, под насловом Богомајка Витлејемска осмех који срца греје. Још једна у сада већ обимном књижевном опусу наше свестране хероине. Књига је својеврсни омаж Мајином узору и највеличанственијој родоначелници хришћанства, али и реализација дугогодишњег и коначно досањаног сна о ходочашћу светим местима Исусовог рођења и обоготворења. То је књига емотивне катарзе топонимима од пећине у којој је Исус рођен до Голготе на којој је окончао свој овоземаљски живот. Али надасве то је приповест о јединственој, чудесној и чудотворној икони Богомајке која се смеши држећи у крилу своје чедо, бебу-Богочовека, Месију који је променио свет. Осим имресија виђеним које је доводе у стање усхићења, прочишћења и верског транса, Маја нам кроз приповест својој деци заправо препричава једно од чудотворних дела исцељујуће и свемогуће иконе пред којом је стајала. Очигледно писана под повишеним набојем о нечему што је речима тешко дочарати, будући да је то део поимања људске свести и тиче се вере као прихватања, а не тумачења њене делотворности, књига је конципирана на више равни, паралених догађања и приповести које се на крају своде на једно, на тај осмех који греје, оплемењује и лечи, на тај вишезначни али у суштини скромни, разумљиви и надасве сугестивни гест који нас подстиче да га следимо, умножавамо и практикујемо. Да свет буде место осмеха који греје, љубави, материнства и среће. Баш онако како нас и Исус учи.
Маја је свој дуг испунила и своју захвалност крунисала на најбољи могући начин, а на читаоцима је да је следе, бар у оној мери у којој им је то мугуће и колико мисле да је потребно, а потребно је.
Порука српске мајке нашим читаоцима:У срцима сваког човека који искрено воли налази се Света Земља. Ту је Витлејем, ту је Јерусалим. Нека ваши домови, у овим данима који су пред нама, буду храмови где Господ живи. Постоје људи који никада нису стигли у Јерусалим, али чије је срце Света Земља, јер воле своје породице, своје пријатеље и оне који су део њиховог живота. Нека љубав, мир и радост буду у срцима свих нас да заволимо, волимо и занавек волимо. МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!!! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!!!
Г.С.
Српска верзија:
Руска верзија:
Велича душа моја Господа:
