Јосиф Панчић, један од највећих светских ботаничара – планинар који је био заљубљен у Копаоник и годинама га истраживао.
Срце великог научника престало је да куца 25. фебруара 1888.године. У име сећања на овог изузетног човека и председника Српске Краљевске Академије, у првом броју ,,Краљевских новина,, у рубрици Српски великани прву причу посвећујемо упаво њему.
Навршава се 128 година од смрти овог великог српског природњака, човека који је на магарцу из Брзећа последњи пут давне 1886.године изашао на врх Копаоника да одатле, како је говорио, још једном види Србију.

Јосиф Панчић је рођен 1814. године у бившој Аустругарској. Био је српски лекар, ботаничар и први председник Српске краљевске академије. Открио је на Тари нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика. Школовао се у Бечу и Будимпешти, али на предлог Вука Караџића долази у Србију маја 1846. да изучава планине и природу.

За 42 године научно-истраживачког рада написао је 42 дела из ботанике, зоологије и геологије.
Јосиф Панчић – планинарски геније, ботаничар светског гласа, једно је од највећих имена наше науке и културе, оснивач многих научних дисциплина, дописни члан Југословенске академије наука и уметности, Угарске академије наука, носилац Ордена Светог Саве првог степена,Таковског крста, Крста друштва црвеног крста.
Последња жеља овог генија је била да његове кости почивају на врху Копаоника и жељу су му испунили планинари и Српска академија научника и уметника 7. јула 1951. године његове земне остатке сахранили су у ковчегу од Панчићеве оморике у маузолеју на врху Копаоника. На чеоној страни маузолеја стоји плоча на којој је порука САНУ и Планинског савеза Србије:
,,Остварујући завет Панчићев, преносимо га да овде вечно почива. Објављујемо и његову поруку упућену српској омладини, да ће тек дубоким познавањем и проучавањем природе наше земље показати колико воли и поштује своју отаџбину.
Велики научниче, академиче, вечна ти слава и хвала, име ти се навек помињало!,,