АЛИЛУЈА

И рећи ће Господе, када будем пао,
сви злобом храњени демони,
лако га сломисмо, у ког се уздао;
сву његову снагу један удар склони.

Ја крај не видим у Твојем распећу,
знајући да си гроб поразио.
Твоје Васкрсење, молитвом видјећу,
и лобању смрти, коју си згазио.

Кад сузе из ока уморног потеку,
покајање које све заспало буди,
нек’ пламови вјере страхове исјеку,
и отопе окове од језиве студи.

Жељна је Тебе покидана душа,
коју су цијепале све животне муке,
од палог грешника, што је стално куша;
ка небу су моје подигнуте руке.

Појете анђели, ударите звона,
прошла је љута бура и олуја,
моја је борба и света и болна,
прошапташе усне, тихо алилуја.

ДАМА

Чувам те њежну, крхку и саму,
браним од звијери животом голим,
у теби препознах отмену даму;
теби вјерујем, за тебе се молим.

У мени живиш за сва времена,
постојиш да те учиним вјечном,
једина си узвишена жена,
коју крунишем стихом и пјесмом.

Усне су твоје поља од цвијећа,
очи врела у сјају од сунца,
ти си мирис свих прољећа;
кап крви у срцу што за те’ куца.

Као вјетар пепо раздува,
пољупцем отопи тугу од леда,
негдје нам небо љубав чува;
истином нас љуби и милошћу гледа.

Сва се њишеш у својој дивноћи,
пламен си болне душе ове,
сијаш у незалазној пуноћи;
обасјаваш моје наде и снове.

Твоје су очи пуне звијезда,
у плесу се заносно крећеш,
и нађем увијек топлину гнијезда,
у којег сама поносно слијећеш.

Миленко Дачевић, 2022.