Када је Милунка Савић 1912. године кренула у Први балкански рат, маскирана у мушкарца јер женама тада није било дозвољено да учествују у рату као војници, није ни сањала каква је животна авантура чека у следећих шест година ратовања.
Неука чобаница из Копривнице, како су је касније често називали, доживела је да буде најодликованији војник Првог светског рата у коме је учествовало 36 земаља и преко 70 милиона људи под оружјем.
Милунка је учествовала у неким од највећих биткака: опсади Скадра, у бици на Брегалници – где је први пут рањена и где је показала невиђену храброст и ту први пут одликована Карађорђевом звездом. Након тога ређале су се нове битке, нова страдања и нова херојства Милунке Савић.
Биланс ратовања Милунке Савић су седам одликовања и четири рањавања.
Као да то није било довољно овом народу, па је Милунка након ратова доживела судбину многих својих сабораца – пала је у заборав.
Данас се поставља логично питање (у свој овој нелогичности) зашто би једна таква жена, јединствена не само у српској, већ и светској историји, доживела да буде заборављена уместо слављена?
Како то код нас често бива у почетку су мотиви били политичке природе.
Формирањем државне заједнице Краљевине Срба Хравата и Словенаца, касније Југославије, јунаштва победника „морала“ су се оставити по страни зарад „мира у кући“. Како славити победе над пораженима када смо сада браћа?
Ипак да будемо до краја поштени, Краљ Александар никада није заборавио своје ратника како су касније представљали комунисти. Данас видимо да су управо на иницијативу краља Александра издвајане велике своте новца за ратне ветеране, ратне инвалиде и њихове породице, спомен обележја и тд.
Доласком комуниста на власт борцима из ратова 1912 – 1918. нису ускраћене заслужене бенефиције које су добијали и за време краљевине Југославије, али они нису добијали ни приближно поштовања и привилегија као у Краљевини.
Дошло је тада време неких нових хероја и неких нових битака.
Партизани су својим биткама на Сутјесци, Неретви и Дрвару засенили Колубарску, Сувоборску и Брегалничку битку. Сремски фронт је заменио Солунски, а Капичић, Пеко Дапчевић и Шолаја су засенили Мишића, Бојовића и Путника.
Ове дупле аршине који су постојали за време Тита илустроваћу само једним примером.
Колико знате филмова о Првом светском рату?
За време комунизма снимљен је само један филм о Првом светском рату „Марш на Дрину“ наспрам сто једног филма (податак Википедије) који велича борбу партизана у Другом светском рату.
Слушао сам током свог живота многе који су говорили, а то говоре и данас:
„Тито их није заборавио, да јесте зашто би им давао пензије“.
Истина, „другови“, али су пензије на основу одликовања и учешћа у борбама добијали само из једног јединог разлога:
Да би се новопрозвани хероји НОБ-а из Другог светског рата изједначили са борцима из Првог светског рата и тако добили неку врсту кредибилитета и потврде…
Да је то био циљ говори и изједначавање ранга „ордена Народног хероја“ са „орденом Карађорђеве звезде“.
Деценијама је стварана погрешна историјска слика подржана како сам већ навео тешком маркетиншком артиљеријом у виду високобуџетних комунистичко – партизанских филмова а резултат је фалсификована историја.
На крају дошли смо и до деведесетих година када су сиромаштво и опседнутост сопственим овоземаљским проблемима преокупирали српско друштво.
Резултат видимо свуда око нас. Мене је посебно разочарала анкета коју је радио РТС поводом обележавање стогодишњице од почетка Првог балканског рата (2012.): на територији Србије чак 90% испитаника НИЈЕ знало ко је Милунка Савић.
А ко је Милунка Савић?
Најодликованија жена Првог светког рата, пред којом су стајале мирно армије највећих светских сила и која је одшколовала преко тридесеторо туђе деце о свом трошку, радила као чистачица и шваља… доживела је да буде заборављена за живота од свог народа!
И није се жалила.
Остала је посносна живећи у трошној кућици на Вождовцу у улици која до скоро није била асфалтирана. Често у тој кући није било грејања (јер није било новца за огрев), често није било ни за храну, па се витез Карађорђеве звезде и Легије части хранио из народне кухиње.
На свим фотографијама у последњим годинама Милункиног живота она се може видети у једној хаљини на руже, и не зато јер је њу посебно волела, него је она била једина репрезентативна.
Ово је једна од већих српских срамота.
Милунка је знала ко је и шта је!
А знали су и Французи.
Француска влада јој је неколико пута нудила да пређе у Париз, да јој дају вилу, послугу и живот какав заслужује, али Милунка није о томе ни тренутка размишљала. За њу је постојала само једна мајка која се према њој односила као најгора маћеха.
И данас, драги пријатељи, не требамо ми Милунки већ Милунка нама.
Ако не знате зашто, упалите телевизор и пребаците на било који канал, затим погледајте своју децу… да ли вам је сада јасније зашто нам је потребна Милунка Савић?
