Част ми је да добијем награду који носи име изузетног човека, нашег савременика Бранка Радунковића. Он је својим радом и својим успесима показао да воља заиста чини чуда, и да упркос препрекама које живот, на овај или онај начин поставља на нашем путу, не треба никада одустати од својих идеја или снова.
Било би безразложно крити да осећам и известан понос што сам награђен заједно са великаном српске кинематографије господином Радошем Бајићем, чије сам филмове и серије гледао док сам још био у Француској како бих учио српски језик и приближио се српском менталитету. И са Мајом Ковачевић, мајком десеторо деце која се бори за бољи положај многочланих породица.
Уз културу и децу, Србија може да одоли сваком изазову који се буде нашао на њеном путу.
Почаствован сам што је мала школа „Бранко Радунковић“ препознала у мени некога чија је воља била покретач свега што сам до сада учинио у животу. Воља да оснујем хуманитарну организацију „Солидарност за Косово“ и да помажем српском народу у енклавама, од 2004. па на овамо, воља да повежем свој живот са животом Срба тако што сам се настанио у Београду сам својом супругом… Рођењем сам вероватно био предодређен за неку другу судбину.
Можда се и ви сами питате сада „шта је навело једног младог Француза, без српских корена, да се ангажује за Србе на Косову, жртве неправде и нетрпељивости, кад многи на Западу, па чак и неки овде, нису много марили због тога?“.
У неколико речи, рекао бих да мој отац и мој деда сносе одговорност за то. Они су ми, као велики заљубљеници у историју, у детињству много говорили о снажном пријатељству између наше две земље, Француске и Србије, још од времена Првог светског рата, али и раније, када се краљ Петар Први борио на страни Француске. Ово пријатељство је нарочито била тема у нашој кући када је НАТО бомбардовао Србију. Због тог напада смо сви у породици били шокирани. При том нисмо бранили Србе и Србију по сваку цену, него смо покушавали да разлучимо истину од лажи, пропаганду од истинитог извештаја. Знали смо да се ствари не догађају онако како су их представљали медији.
Нисмо подлегли општем мишљењу већине јер смо знали да истина може понекад да буде на страни мањине и да тада морате да је истекнете са још већим убеђењем.
2004. имао сам 19 година.
Сећате се да су те године, 17. и 18. марта антиспрски погроми погодили цело Косово и Метохију. Видео сам на телевизији у Француској страховите призоре : паљење цркава, деца која напуштају боса своје домове, старци који плачу… Био сам згрожен, револтиран што смо дозволили да се тако нешто деси у центру Европе почетком 21. века. Показали су у дневнику снимак неке цркве у пламену, за мене је тај призор био болан као да су спалили цркву у мом селу. Саосећао сам са тим породицама, са том децом, са старцима, који су плакали и остали без игде ичега. Нисам хтео да седим сркштених руку и да пасивно посматрам те ужасе. То би било као да сам угасио пламен побуне који је буктао у мени.
Са мојим рођеним братом одлучили смо онда да учинимо нешто позитивно уместо негодовања, одлучили смо да конкретно пружимо помоћ тим Србима у енклавама о којима нико није водио рачуна. Хуманитарна организација Солидарност за Косово се тада родила.
Многи су ми говорили тада да је то узалудан труд, да нећемо ништа променити, да је све готово, и да нећемо успети.
Почетак је заиста био тежак. Нисмо знали ништа о хуманитарном раду, и врло мало о ситуацији коју ћемо затећи на Косову и Метохији. Били смо млади, без искуства, и организовати један конвој од 8 м3 је био у то време прави подвиг. Али смо ипак успели после неколико месеци да стигнемо до Косова са једним комбијем хуманитарне помоћи. Тада нисмо знали како ће нас Срби дочекати. Хоће ли бити кивни на нас због начина како их је званична Француска напустила? Они су нас дочекали као што брат дочекује брата, топло и срдачно. У том тренутнку сам увидео да је оно што су ми говорили отац и деда о Србима тачно, увидео сам на терену да оно што су ми говорили медији и професори биле лажи, тада сам разумео да је мој поглед на Србију био исправан, а њихов погрешан.
Сећам се своје прве дистрибуције хуманитарне помоћи у неком селу на северу Косова. Деца су истрчала са свих страна када смо стигли, носила су летње сандале са вуненим чарапама, многи нису имали ни јакну. Тада сам дао једну лутку једној девојчици од можда 11 година и њено лице се одједном претворило у велики осмех. Питао сам је преко свог преводиоца, Драгана, да ли воли да се игра са лутком. Она је слегла раменима и рекла да не зна. Како то да не знаш, наставио сам, обично девојчице знају да ли воле да се играју са луткама или не. Она је поцрвенела и спустила главу. Кад ми је Драган преводио, моје грло ми се стегло, била је то прва лутка у њеном животу, до тада ни једну није имала.
Од 2004. до данас смо организовали 40 конвоја хуманитарне помоћи у вредности од преко 3,5 милиона евра. Поред тога финансирамо у сарадњи са Епархијом рашко-призренксом многобројне хуманитарне пројекте у енклавама, од реновирања школа до изградње фарми и млекара, преко постављења пластеника и бушења бунара. Помажемо деци и старцима, Цркви и људима. Вредност наших директних улагања у школство, здравство и пољопривреду прелази милион и по евра.
Да ли смо тиме успели да променимо целокупну ситуацију на Косову? Не, нисмо. Али смо променили живот за стотинак деце у Горњој Битињи код Штрпца тако што смо ове зиме увели централно грејање и заменили кров у њиховој школи. Они могу сада да уче у топлим учионицама, без јакни и клокотања зубима. Променили смо живот за 12 радника који раде у фабрици за пастеризацију воћа и поврћа коју смо отворили у септембру у Могили. Они могу данас да живе од свог рада, од својих руку а не од хуманитарне помоћи. Свима смо вратили осмех на лице и показали им да Солидарност није празна реч.
Често мислимо да је свако ангажовање, пожртвовање узалудно, мислимо да се свет само гради одозго, тамо где се велике одлуке усвајају а не одоздо, где ми обични грађани можемо да делујемо. Ја насупрот томе мислим да свако може, уколико то и жели, да постане неко ко изграђује тај свет.
Нешто уверења, воље и упорности каткада су довољни да покрену ствари. Можда нећемо променити свет, али ћемо допринети да он буде малчице бољи.