„Боже правде…“ – химна, молитва, или вапај? Вапај… остављених и презрених, европским интеграцијама намучених, просечних људи, са ипак натпросечним наслеђем. Да, ипак су гинули најбољи да би живели најгори, те самим тим, и није до нас, јер ми јесмо ти „најгори“ медиокритети за које су ти „најбољи“ гинули, те, пошто то јесте тако… хајде да не радимо ништа! Да, ето… пустимо ветрометини времена и географског поднебља да одува и оно мало „најбољих“ у мом народу, док ја, сâм, не нађем неку угодну пећину из које ћу шкиљити према туђим животима путем разних ријалитија. Ја и нисам за боље! – тако су, барем, на ТВ-у објавили. Ја сам најгори и најглупљи… рођен да мноме владају разни, од Бога послани „спасиоци“. Ја их прихватам у дубокој свести да и нисам за боље јер – „гинули су најбољи да би владали најгори“ – и шта ћу ја сада са тим? Па, ја сам ваљда од тих – „најгорих“? Или… или… или…
„Боже правде…“ – како је то лицемерно звучало свима онима који су били свесни да су њихови ослободиоци просили по улицама. Зато су многи и одлучили да тога једноставно не буду свесни, да се помире са својом улогом „најгорих“ и да препусте брод своје нације, ветрометини разних интеграција. А, комунизам је тада био у моди! Правда за све! – о, Боже, како је то чаробно звучало. Сви смо једнаки! – маестрално заиста. Рекло би се, да се и сам Христос, вероватно, постидео пред Карл Марксом, што се Сам није досетио, да је такав један, „земаљски рај“, могућ. То је било као испуњење химне, која је била молитва свих нас, „најгорих“, некада и сада! Но, та химна, или молитва, чим је остварена, била је и укинута. „Најгори“ оног времена су одлучили да Бога нема, те да је та химна, или молитва, сувишна по себи. А и није била у складу са ондашњим интеграцијама, те ни „братством и јединством“, коме су се, те народне масе, надале. Заправо, које је било наређено! И ми, као послушна стока, што и јесмо, послушали смо то, као што и данас слушамо. Није толико ни битно шта, колико да то само, нема везе са нашом свешћу, али да ипак то прихватамо, јер.. јер… јер… а, да – „гинули су најбољи да би владали најгори“ – и ми, једноставно, прихватамо то. Да смо „најгори“, да не можемо ништа поводом тога и да смо, ето, препуштени разним „ослободиоцима“, „спасиоцима“ и интеграцијама… јер и нисмо за боље! Било то некада, или сада – исто је!
„Боже правде…“ – та химна, молитва или вапај, поново одјекује у тренутној реалности. Њен звук поново се може чути. Чешће пута нас испуни понос када та мелодија допре до нас. Он заправо упућује на то, да и у овом, нашем времену, постоје „најбољи“. Да ипак нису погинули сви, те, да се и ми, „најгори“, можемо надати тим „најбољим“, без потребе да се покоравамо разним „најгорим“ само зато, јер.. јер.. то треба тако.. јер… а, да – „гинули су најбољи да би владали најгори“. Не, није тако! Још постоје они „најбољи“! Заправо сви и јесмо то. О, Боже, па не исцрпљује се ДНК наслеђе једним коленом, тако да та флоскула, коју, као стока послушно слушамо – НИЈЕ ТАЧНА! И ми, данас, као и кнез Лазар, јуче, можемо се приклонити царству које ћемо изабрати. Ми! А не неки „најгори“ уместо нас. Ми! Јер јесмо „најбољи“ и ово је време НАС. Не њих. Не „најгорих“!
„Боже правде…“ – одзвања учионицом трећег разреда О.Ш. Тај звук човека учини поносним. Поверује он, у том моменту, да јесте могуће и да пред собом има „најбоље“, који нису гинули и који неће гинути. А наш задатак би био да их научимо како та химна, или молитва, јесте и обавеза. Обавеза да се буде „најбољи“! А њихов задатак би онда био да схвате и науче како никада, и ни од кога, како не смеју да поверују у другачије, и тада, само тада ће бити могућ и други део те химне, или молитве
„…Ти што спасе од пропасти до сад нас, чуј и од сада наше гласе и од сада нам буди Спас. Моћном руком води, брани…“ – јер будућност ипак припада „најбољим“. Кнез Лазар ју је одабрао за нас…
Мислите о томе!
јереј др Угрин Поповић
