Посвећено Душану Батаковићу (1958-2017)

и Константину Бабићу (1927-2009)

Кажу да се право и правда ретко сусрећу.

А опет у члану 7 највишег правног акта Србије пише да је химна Србије „Боже правде“.

Ово је, у ствари, први пут да се у неком Уставу Србије наводи име химне.

У документима пише да су државни симболи, грб, застава и химна, Србији враћени једногласном одлуком Народне скупштине на предлог њеног председника 17. августа 2004. Бројне су анегдоте како је дошло до те једногласности. Да се и странке и Срби сложе око једине химне коју је Србија као држава имала. Али, ако погледате стенограме са те седнице видећете да су све посланичке групе у ствари говориле само о ономе што им се не свиђа у предлогу. (А ја, као предлагач, уопште и нисам говорио пре окончања гласања.)

Тако је Србија после 15 година свађа, једног неуспелог и скупог референдума и деценијског звиждања химни „Хеј Словени“ на свим спортским догађајима, вратила своју химну. А после овог „привременог“ враћања, две године касније, то потврдила и Уставом.

И данас, после сваке победе, с поносом устајемо и певамо „Боже правде, Ти што спасе од пропасти до сад нас“.

Ове године обележавамо сто година од завршетка Великог рата, последњег у коме је Србија победила. А 80 година откако је на Крфу подигнут маузолеј и костурница херојима који су умрли за Васкрс Србије. Под заставом и грбом, уз химну данашње Србије. Али, те 1938. када су достојно сахрањени нису сахрањени ни уз звуке српске химне ни под српском заставом. Сахрањени су (о томе и данас сведочи грб на улазу у маузолеј) под заставом Југославије и уз звуке троделне химне.

Троделна химна између два светска рата је такође била привремена. Састојала се од српске химне коју је компоновао Словенац, хрватске свечане песме (данас је то хрватска химна) коју је компоновао Србин и строфе словеначке песме.

Тек је друга Југославија имала југословенску химну. „Хеј, Словени“. Стару словачку песму из 1848. Песму која је у изворној Југославији била Соколска химна. Нова власт је Соколе забранила, одузела им имовину, а присвојила њихову идеју штафете, слета и испоставило се химну.

Али немојте мислити да није била привремена. У употребу је ушла 1945. А већ следеће године је расписан конкурс за нову химну. Конкурс није успео. Исто се поновило и 1959. када је предложена песма Мире Алечковић и Николе Херцигоње „Југославијо, борба те родила“ али због примедби хрватске делегације није прихваћена. Едвард Кардељ је 1963. предложио за химну други став Бетовенове Пете симфоније али није постигнут договор око текста који је изведен 1963. Пропали су и конкурси из 1968, 1973. и 1974. године када је усвојена мелодија македонског композитора али не и текст. Пропао је и конкурс из 1985. Коначно је 1988. усвајањем 9. амандмана Устава СФРЈ химна „Хеј Словени“ озваничена али се Југославија већ распадала. Иронија је да се после сецесије 4 републике у Уставу Савезне Републике Југославије из 1992. „Хеј Словени“ наводи као химна. Химна је постала званична а држава привремена.

Право и правда су се тако срели тек 9. септембра 2004., на Виду, када је група грчких школараца одсвирала над гробовима жртава новоусвојену химну Србије „Боже правде“. Ону, под којом су српски јунаци и страдали.

Можда је ово наук за законодавце.

Није спорно да се спорите и свађате као што сте то радили и 2004. али на крају гласајте једногласно за своју државу да очувате оно што су други за нас одавно стекли и сачували.

Слободан Јовановић је често подсећао на Гледстонове речи: Политика је само до једног нивоа интерес и борба мишљења, после тога мора да буде етика.

„Боже правде“ је и химна и поклич и молитва.

„Боже правде“ је наше право.

На прошлост и на будућност.

*

* *

Србија је у својој историји имала само једну химну. „Боже правде“. И о тој химни се са становишта чињеница све зна. И о музици и о тексту. А опет, у покушају да се враћање химне Србији осујети из идеолошких разлога у периоду од 1990. до 2004. успело се кроз медијску кампању да се створе две додатне предрасуде. Обе су, и код озбиљних и добронамерних људи, присутне и данас.

ПРВА, да је пре „Боже правде“ постојала „химна устаничке Србије“. (Податак који се може наћи и на Википедији.) И да је то била “Востани Сербие“, прелепа песма Доситеја Обрадовића. Устаничка Србија наравно НИЈЕ ИМАЛА ХИМНУ. Све три мелодије (Златана Вауде, Баронијана Варткеса и Љубе Манасијевића) на текст „Востани Сербие“ настале су тек у другој половини 20. века. (Најпознатија, композиција Баронијана Варткеса, настала је за потребе ТВ драме „Јастук гроба мог“ 1990.)

ДРУГА, много чешћа и разумнија предрасуда јесте да је синтагма „српског краља“ саставни део ОРИГИНАЛНОГ текста песме „Боже правде“. Нажалост, није. И мењана је више пута не само сходно облику владавине већ и сходно владарском имену. (Као што се и у енглеској химни текст прилагођава чињеници да ли је на трону краљ или краљица.)

„Боже правде“ је завршна хорска песма позоришне представе о Марку Краљевићу „Маркова сабља“ и премијерно је изведена у част пунолетства Кнеза Милана Обреновића 1872. Стихови који се понављају изворно су гласили: „Боже чувај Марка краља“ односно „Краља Марка Боже спаси“. Аутор композиције је словеначки композитор Даворин Јенко. (Инспирисан Хајдновом мелодијом.) Аутор текста је Јован Ђорђевић. (Инспирисан сатиричном „химном“ Ј.Ј. Змаја.) Песма је у наредних десет година стекла огромну популарност а у народу су спонтано верзије стихова „Марка краља“ и „Краља Марка“ замењене стиховима „Књаз-Милана“. Тако измењена песма је постала незванична химна Кнежевине Србије и у бројним штампаним програмима хорских концерата налазимо и најаве њеног извођења.

Када је Србија 1882. постала Краљевина и ове верзије су замењене. „Српске новине“ (које од 1873. излазе дневно и као званичне новине државе Србије) у извештају са крунисања кнеза Милана Обреновића за краља, у тексту од 23. фебруара 1882. описују и тај детаљ. Каже се да је „после величанственог говора младога краља хор извео српску народну химну“. Новине бележе да је у песми „Боже правде“ том приликом „морао бити измењен текст“ тако што се уместо „Књаз-Милана Боже спаси“ певало „Краљ-Милана Боже спаси“.

Тим чином је у ствари први пут озваничена употреба „Боже правде“ која је до тада навођена као „српска народна химна“.

Само седам година касније, текст је опет морао да се измени. Краљ Милан је 1889. абдицирао у корист малолетног Александра али је одредио да државом управља намесништво до синовљевог пунолетства. Радикали су помиловани и преузели су власт али је већ 1893. Александар извршио државни удар и пре пунолетства се прогласио за Краља. Током те четири године текст химне је морао да претрпи измене. Не зато што Александар није био краљ већ зато што је број слогова у имену реметио мелодију. Како није било могуће отпевати „Краљ-Александра“ уместо „Краљ-Милана“ (а непристојно би било скраћивати ради метрике у „Краља Ацу“ или „Краља Сашу“) текст је срећно промењен у „српског Краља“.

Ова верзија текста делимично опстаје и после 1903. када долази до промене династије. Краљ Петар по доласку на власт одлучује да промени химну али му то не полази за руком до 1909. У међувремену, химна се изводи и са верзијом „српског Краља“ и са верзијом „Краља Петра Боже спаси“. Те 1909. године, једна од последица промене престолонаследника (принца Александра уместо принца Ђорђа) јесте и опредељење да текст химне опстане и то са верзијом „српског краља“. Сем одустајања од промене химне стари краљ је увидео и проблем са употребом личног имена који је био исти као и у претходној династији. Ова верзија текста ће опстати и у троделној химни која се користила између два светска рата о чему сам писао у претходној објави.

Током 1990. и 1991. после скидања петокраке са државне заставе, што је учињено Препоруком Народне скупштине уследиле су још две иницијативе. За враћање имовине СПЦ (што је од посебне важности на подручју Косова и Метохије) и за враћање химне. Прва је елиминисана договореном „нестручношћу“ (тадашњи председник Србије је одбио да потпише Указ јер закон не предвиђа враћање имовине свим црквама и вратио га Скупштини „на дораду“ а она „заборавила“ да га уз измене врати на дневни ред) а друга организовањем референдума унапред осуђеног на неуспех јер је предлагао три песме (поред химне „Боже правде“ предложен је и марш „Марш на Дрину“ и музичка нумера из ТВ драме „Востани Сербие“.)

Када сам 14. августа 2004. предложио Народној скупштини враћање једине химне Србији (као и грба и заставе) око верзије текста химне сам се консултовао са многим стручњацима. Синтагма „српског краља“ је, као и раније, привремено свакако морала да буде замењена због затеченог облика владавине. Одлучио сам се за синтагму „српске земље“ да би се очувала суштина значења. Израз „српске земље“ традиционално означава све територије на којима живе Срби, не само у Србији. Као што краљ Србије није само краљ свих грађана Србије већ и краљ свих Срба, независно где живе и ког су идеолошког опредељења.

Народна скупштина је (на чему сам се и у писаној форми захвалио сваком посланику појединачно) овај предлог (Препоруку о враћању државних симбола, – грба, заставе и химне) усвојила једногласно 17. августа 2004. Тиме су отклоњене све политичке поделе које су о томе постојале претходних деценија. Текст Препоруке је без икаквих измена постао и саставни део Устава који је проглашен 8. новембра 2006.

Химна „Боже правде“, после враћања, у Србији је званично први пут изведена на свечаности обележавања 90 година Церске битке 19. августа 2004. у Текеришу а изван земље 9. септембра 2004. на острву Видо на Крфу. (У оба случаја захваљујући покојном професору Константину Бабићу ког никада нисам упознао а који се још током преноса седнице Народне скупштине јавио и истог дана поклонио пет аранжмана за оркестарско и хорско извођење химне). Присуствовао сам оба пута а посебну захвалност за историјски чин на Виду дугујем и тадашњем амбасадору, историчару Душану Батаковићу. (Батаковић, потоњи српски амбасадор у Канади и Француској и директор Балканолошког института, ме је још 9. јануара, 2004. на слави код Душана Ковачевића „наговарао“ да „учиним нешто на враћању химне“ и годинама касније ме с поносом подсећао на тај наговор.) Његовим залагањем девојке и младићи омладинског оркестра Крфа су за једну ноћ увежбали и извели композицију (посебно аранжирану од стране проф. Бабића за њихов мали дувачки оркестар) коју никада нису чули.

Предраг Марковић