А КОМЕ НАРОД ДА СЕ ЖАЛИ НА ВЛАСТ АКО НЕМА КРАЉА?

Светли, окупана сунцем, његова задужбина над Србијом. Али, од три града који су добили име по њему само се онај у Србији више не зове Петровград.

Био је владар, велики Краљ Петар Први Ослободилац, али је само у ратовима (а све их је добио) преузимао сву власт као врховни командант. У миру, повлачио се на место које је гарантовало наду и заштиту „народном“ реченицом: А КОМЕ НАРОД ДА СЕ ЖАЛИ НА ВЛАСТ АКО НЕМА КРАЉА?

kp 02

На данашњи дан, сваког 16. августа, на дан његове смрти, од његове куће ка његовој белој мермерној цркви окупаној сунцем, већ 95 година бар један цвет, бар један венац креће ка белој мермерној крипти.

Све што се односи на овог човека, сећања, приче, песме, закони, чак и виногради, окупано је светлошћу. И све одолева, већ век, нашим балканским поделама, гадостима и скрнављењу.

kp 03

Како је то уопште могуће?

Историја подсећа на његово порекло. Његов отац је син Карађорђа. Његова мајка унука Јевремова и праунука Јакова Ненадовића.(Људи који су државу Србију стварали.) Његова супруга најстарија кћи црногорског књаза Николе Петровића. Подсећа на његово војничко искуство. Школован у славном Сен Сиру. Борио се у француско-пруском рату на страни Француске, у Легији странаца и у Босанскохерцеговачком устанку. Подсећа да је још у младости, у Бечу, одредио своје политичко „вјерују“ (исписујући предговор сопственом преводу есеја „О слободи“ Џон Стјуарт Мила) што му је олакшало да за само десет година формалне власти (од крунисања 1904. до преношења краљевских овлашћења на најмлађег сина 1914. – дакле у времену краћем од два председничка мандата) у земљи растрзаној политичким поделама, царинским ратом, припремама и вођењем два балканска рата обезбеди изградњу и процват демократских институција, – оствари идеал коме недосегнутом тежимо већ више од сто година. (А нестварно делују тек економски подаци о развоју и податак да је Србија за његове владавине била земља у Европи у коју се УСЕЉАВАЛО највише људи.)

И наравно, историја је сачувала лик. Налик његовој задужбини. Мермерно чисто и строго лице, светли, бели бркови и залисци.

Али, ја овде, на данашњи дан желим да са беле мермерне плоче крипте заједно ишчитамо из обиља КРУПНИХ историјских података само неколико наизглед СИТНИХ, личних, и да на њих положим цвет.

kp 05

Да, рођен је и умро у Београду. Али је највећи део живота (више просјак него краљевић јер му је у земљи одузета сва имовина и наследство) провео у изгнанству. (Отишао је са владарског двора свог оца са непуних петнаест година, – ако не грешим, његов син наследник Александар, је ПРВИ пут у владарски дом свог оца ступио са непуних15 година). Оженио се са 39 година. И живео у браку САМО 7 година. (Супруга, кнегиња Зорка, умрла је на порођају са њиховим петим дететом, Андрејом). Синови Ђорђе (одрекао се права на престол) и Александар (потоњи Витешки Краљ Ујединитељ) су одрасли без мајке (Ђорђе је имао три а Александар две године у време мајчине смрти).

Чекао је 35 година прилику да свој политички програм почне да остварује са позиције владаоца. И имао је довољно снаге да све на чему смо му већ век захвални ОТПОЧНЕ у својој 60. години.

kp 07

Можда је и овде део одговора (и личних и државних) на питања која у Србији сваког дана постављамо загледани у суву, због суше или гамади свих фела ојађену, испражњену и обесплођену земљу. (Како се, ако не грешим, ругао Плиније Старији свом савременику: „Ако те не брине што си изгубио бесконачну прошлост, што те брине ако губиш бесконачну будућност?“)

P.S. Приложене фотографије (захваљујући господину Мирку Суботићу) су са данашњег помена Краљу Петру. Полагање венца је опет само почасна обавеза. Али понављање текста је много више од потребе.

Аутор текста: Предраг Марковић

kp 08

 

kp 09