Актуелни догађаји и непорецива стварност нам опет налажу  да се посветимо вековној теми над темама за српски народ – а специјално  у овим, посебно критичним месецима. Користимо израз ОПЕТ (прилошку одредбу за време) намерно, јер се ради о песми ,,Ако те отуђе” из збирке наше познате песникиње Милице Јефтимијевић Лилић, под насловом ,,О Косову опет”( и нове песме), у издању Панораме – Јединства  (2019 г.) из Приштине, са седиштем у Косовској Митровици.

Читајући збирку, заинтересовани читалац ће свакако уочити да  одредница ОПЕТ у наслову књиге метафорично наглашава сво оно насиље које се дешава на Косову и Метохији већ вековима, деценијама, из године у годину – опет, и опет, и опет – не би ли се српски народ потпуно иселио са тих простора, и не би ли се једном за свагда одрекао својих светиња и Косовског завета. Међутим, та одредница се једнако односи и на српски народ који ОПЕТ и УВЕК упорно понавља и памти, не само умом, већ и душом све заветне речи везане за ову област која ,,блиста и дише светињом” у свакоме од нас.

Песма ,,Ако те отуђе” почиње чувеним стиховима из песме ,,Ветри” Милоша Црњанског:

,,Смрт моја зависи од певања птица

А немам ја дома ни имена”

Наравно, ови стихови као почетак песме имају посебну асоцијативну функцију која се везује за трагичну причу о прогонству и избеглиштву, нешто што је изменило животне путеве великог писца Милоша Црњанског после Другог светског рата, када је већи део живота морао да проведе у Лондону, а и наше поетесе, у ово новије доба. Деведесетих година прошлог века је са две ћеркице морала да избегне са Косова и Метохије, измакавши ,,комшијској ками и нахушканој хорди”. Идентификација је потпуна, то су исте емоције изгубљености и неке врсте смрти. Јер, за дан или два – постајеш неко други, неко ко је изгубљен и у простору и у времену. Избеглице ,,немају ни дома ни имена”! Метафоре су јасне, ниси нико и ништа када те ,,нека виша сила ишчупа из корена, отме ти све што си имао, почев од дома, посла, финансијске сигурности, па чак и успомене у виду фотографија из породичног албума. 

Постоји нешто што је страшније од смрти или је једнако њој. То је могућ коначни губитак Косова и Метохије:

,,Јер моје име без твог не опстаје

Нит’ моје било без твога се чује

Нит’ ум мој без тебе умствује,

,,Косово равно, рано крвава”.

Последњи стих је из песме ,,Косово”, Ђуре Јакшића, правог припадника епохе романтизма код нас, када су емоције и родољубље биле основ за повратак у крило мајке Србије управо тог њеног својевремено отетог дела, уз ,,ране крваве” и многобројне жртве.

Милица је у овој песми чаробница која речима успева да све оно што је географски појам, материјално или опредмећено, заједно са нашим светињама које су уткане у душу свих нас,  доведе у јединствену духовну  раван:

,,Ако те отуђе, замреће

Молитве апостола пред Творцем,

Ослепеће Тројеручица свевида

А прогледаће Дечански

Да зло види.”

Контраст у последња три стиха који је немогућ, незамислив уму и бићу нашег народа, јасно наглашава шта може да прати и обележи проклетством свакога коме падне на памет да ,,отуђи” све оно што чини ову територију светом.

Последња строфа је бременита порукама, опет у сврху упозорења свима. Не само могућим потписницима, већ и свим припадницима српског рода:

,,Ако те одсеку,

Нећемо зацелити ко рука Дамаскину

Јер нема силе да ту рану споји.

Ако те отуђе, Косово,

Никада више нећемо бити своји, цели

Нити ће бити исти свемир васцели.”

Све што је суштина, налази се у овој строфи. Стих ,,Ако те отуђе” је замењен измењеном, јачом градацијском формом ,,Ако те одсеку.” Префињена је то асоцијација на руку Јована Дамаскина и легенду која је повезана са настанком треће руке на икони ,,Богородице Тројеручице”. Легенда је позната свима који су на било који начин заинтересовани за наше најважније реликвије. Пре много векова се десило чудо овековечено на тој икони дарованој српском народу. Данас се таква чуда не дешавају и заиста нема те силе која ће такву ,,рану да споји”. Косово ће и у том случају бити ,,рана крвава,” која се никада зацелити не може, осим силом – као што је силом и узето.

Стих,,Ако те отуђе” који се понавља, опет са одређеном сврхом, има значење нечега много горег. То је могућност у овим временима да се међу нама нађе издајица или издајници који би својевољно и зарад било какве користи ишли у том правцу. У случају да надвладају силе зла, заиста више ,,нећемо бити своји и цели,нити ће бити исти свемир васцели.”

Занимљива је у овој песми намерна употреба апострофе, стилске фигуре која значи обраћање песника неживом појму. Милица Јефтимијевић Лилић се директно обраћа Косову и то заменицом ТЕБЕ-ТЕ, која у формалној комуникацији у друштву свакако значи блискост, баш као што јој је блиско Косово по прецима, рођењу и одрастању. Нема директног обраћања могућим потписницима признања, а још мање претњи. Све одише поруком упозорења и могућности која не сме да се деси ни по коју цену.

Косово и Метохија јесу за нас извор духовности, неодвојиви део нашег постојања и опстанка одвајкада, имајући у виду да се налазимо ту где јесмо, на ветрометини и непрекидно у судару са интересима околних народа. Та бојазан, то ,,ако те отуђе”, налази се и у генерацијама пре нас, онима који су одрасли слушајући нашу народну епику уз потпуно срастање са Косовским заветом. Може се комотно рећи да је управо тај Косовски завет постао у потпуности део нашег архетипа. Ко је још спреман да изгуби своју вишевековну историју, наше јунаке, цркве и манастире?!  Заиста би у том случају били нико и ништа, скоројевићи чије се трајање може свести само на Милоша и Карађорђа.

Милица овом песмом преузима на себе посебну месијанску улогу. Улогу некога ко буди свест и савест о томе шта је срж нашег народа, оно што му живот значи. То је Косово и Метохија, наш Јерусалим. И како пише у ,,Новом стандарду”, проф. књижевности Стефан Синановић, ,,дужност историје је да упућује на садашњицу, да непрекидно и непоткупљиво опомиње на будућност”. Немамо права да се одрекнемо наших предака, наше историје, односно наше прошлости, а још мање наше будућности.

Аутор: Светлана Јанковић Митић