Да вам се заврти у глави

Интервју: Предраг Марковић, бивши председник Народне скупштине и министар културе Србије, члан Крунског савета

О роману „Заводник ништавила“ у издању „СОЛАРИСА“ којим се после 30 година вратио у српску књижевност

Постоји у средини романа једна загонетна прича која почиње у Москви а завршава се изван књиге на нашем Краљевском двору данас. То је прича о судбини слике „Христ хода по moru“. Зашто је она важна?


Да, реч је о делу једног од највећих руских сликара јерменског порекла Ивана Ајвазовског, уметника који је насликао „Девети талас“ за који се каже да је „најлепша слика у Русији“. Два су разлога њене важности. Први је ванкњижевни. У роману се о њој говори као о слици која је илустрација трагичне руске емиграције. Претпоставља се да је у Србију дошла са унуком Ајвазовског и завршила у збирци краља Александра али је после рата због новог станара атеисте бачена и изгубљена у подрумима Двора. И то је истина. Али, у роману се о њој говори 1979. И говори се јунаку, Србину који верује да је Југословен и да у Двору у који не може да се уђе (а који он сматра маршаловим) нема нити капеле нити слика са религиозним темама. Ми, изван књиге, данас, знамо да је слика пре три године пронађена, рестаурисана и налази се на видном месту степеништа у Краљевском двору и сви посетиоци могу да је виде. Књижевни разлог је симболички. То је место у књизи које је преломно и за јунаке и за читаоца. И зато један од јунака образлаже у чему је симболика слике. На њој, каже он, на лицима апостола изгубљених у бури на Галилејском језеру, не видимо ни чуђење ни радост спасења док им се по води приближава Исус. Видимо страх. Страх од спознаје да више нису само посматрачи или сведоци чуда већ изненада његови учесници, његов део. И јунаци романа од тог места осећају страх а желео сам да то осете и читаоци.


Читаоци се и до тада сусрећу са потресним причама, о глади у Украјини, инцесту, судбинама потомака српских сеоба у Русију током три века и њиховим поделама, јунаштвима и издајама у Првом и Другом светском рату.
Да, али ту непознату или скривану историју доживљавају као причу која се на њих не односи. Исто је и са јунацима. Јевгениј Петрович, (прикривени главни јунак, антисемита, високи агент КГБ-а, снајпериста и доушник) цинично говори: „Презирем Србе. По томе су они слични Јеврејима“. И за свој цинизам налази оправдање у искуству врбовања Срба и Југословена током Другог светског рата односно током и после Информбироа. Он се за свој посао добро припремао, научио сва важна места српске историје али се испоставља да Срби за чију је „безбедносну проверу“ задужен нити знају нити желе да сазнају истину о својој историји.

„Заводник ништавила“ са поднасловом „два музеја и лавиринт“ је исписан у женском лицу. Зашто?
Да, у лавиринт приче се улази кроз прву реченицу романа: „Овде се књига затвара“. Дакле, као животна исповест на самрти Вере, јунакиње која умире на годишњицу чернобилске катастрофе 1987. Рођена 1948. она приповеда своје искуство инцеста, одрастања у социјалистички безличном градићу некада престоници Нове Сербије, квази-државе коју су Срби формирали по доласку у руско царство средином 18. века, свог професионалног рада са лабораторијским мишевима у Кијеву, Припјату и Москви, и свог „добровољног рада“ у интелектуалном подземљу Москве. Али и свог постепеног суочавања са српским пореклом, открићем цркве и лажним очинством. Био ми је неопходан женски угао, Вера (која је лишена тројства са Љубављу и Надом), да би читалац био свестан осећаја другости у односу на аутора, – да бих испричао ту мучну повест о историји три века српских и руских сеоба и подела а да читалац прихвати да је саслуша. Историја и трагедија једне епохе може да се разуме само из позиције жене.


Што подразумева и еротски слој романа.
Да. И еротски и детективски и историјски и васпитни како каже издавач. Само из женске позиције сам се усудио да испишем ту иначе исувише сложену причу, прострту кроз три века на огромном простору, од Крфа и Србије до Сибира и Пекинга. То што је, како каже једна друга јунакиња „презапетљано за отпетљавање“.

Роман обилује и сатиричним и религиозним ситуацијама које се преплићу.
Па, јунакиња живи у реал-социјализму. И нужно је да њено сазревање и суочавање са сваким делом скриваних слика стварности изазива код читаоца и патетичан и комичан ефекат. Понекад и суров по сопствене предрасуде или заблуде које читалац нужно открива.

У роману је мноштво историјских чињеница. Од судбина српских потомака који су генерали руске војске или градитељи транссибирске железнице до потомака руске емиграције у Србији. Прича о српским добровољцима који нису спасили царску породицу али и прича о Врангелу који замењује свој посао инжењера и ступа у коњицу задивљен славом Арсена Карађорђевића у руско-јапанском рату. Прича о Србину који је био „некрунисани краљ Сибира“ и вођа руске беле емиграције на Далеком Истоку. Прича о разлозима Карађорђевог повратка у Србију. Откуд толико података.
Током 30 година колико је роман настајао, у Русији, Украјини, Чешкој, Румунији, отворени су многи архиви. Њихови истраживачи су написали стотине књига и текстова о улогама Срба и њихових потомака. На део те грађе су ме упутили и учесници међународног скупа поводом 250 година Велике српске сеобе у Русију који је организован 2001. у Новом Саду. Тачније, референце о литератури за њихове радове. Као и књига Душана Бабца о Србима војницима у Русији и његове презентације династичких веза Романова и Карађорђевића.


Дакле, мада роман, „Заводник ништавила“ почива већим делом на научно утемељеним чињеницама.
Нашао сам се у необичној ситуацији. Испоставило се да за причу коју сам замислио пре 30 година не морам ништа да измишљам. Напротив. Морао сам да се „браним“ како то рече Стеван Тонтић од свих тих историјских личности и судбина које су покушавале да „уђу у причу“. Преостало ми је да се потрудим и да сви називи улица, места, буду тачни у времену у ком се наводе. Али и да сви подаци о мишевима (од начина исхране, узгоја и коћења до опреме кавеза у лабораторији) буду проверени и у складу са временом у ком се описују. „Заводник ништавила“ је од почетка био замишљен као„књига о мишевима и људима“.

И тако добијамо сцену у роману у којој јунакиња у порти Сретењског манастира у Москви 1980. прича о историји мишева а њен саговорник, млади монах из Србије, о историји Србије.
Да. Мада, испоставиће се, лажни монах. И свако прича о ономе што мисли да зна и што му је важно. А на читаоцу коме зазвучи недолично или досадно и небитно да чита тих неколико страница о узгоју мишева остаје да закључи колико је другима досадно, недолично и небитно да разазнају причу о Србији. Или ће, у духу времена по инерцији ишчитати детаље о мишевима и њиховим кавезима а прескочити „као познате“ детаље о Србима. Зато сам за име и лик овог „измишљеног јунака“ (уз његову сагласност) узео име и лик живог савременика, младог човека који је за ТВ „Храм“ приредио документарни серијал „Призренске приче“, Николе Станковића. Тако је и он, као и читаоци који то не знају, јунак „Заводника ништавила“ много година пре свог рођења. И то је део невидљивих зидова и ћорсокака лавиринта. Разлог више да читаоци и не улазе у њега ако не желе да ризикују да им се, како каже Весна Голдсворти, „заврти у глави“.


Notice: Тема без comments.php је застарело почев од издања 3.0.0 и тренутно не постоји алтернатива. Молимо вас да укључите шаблон comments.php у својој теми. in /home/artistod/public_html/kraljevske-novine.rs/wp-includes/functions.php on line 3969

Затворено за коментаре.