ДА ВЛАДАЈУ ЉУБАВ И МИР И ДА ТРАЈЕМО У ДЕЦИ!

Сваки Божић, поред тога што је рођендан Господа нашег Исуса Христа, истовремено је и славље свеукупног живота, љубави, наде и вере. Дан кад треба да погледамо у себе и у друге и упитамо се: докле смо стигли и куда и како даље? И што су времена тежа и изазовнија, то су и ова питања важнија и судбоноснија. Јер простим увидом у све оно што нам се дешава више је него јасно да никад није било теже и да је искушење у којем смо се нашли, вољом Божјом или противећи се њој, истовремено и  питање нашег опстанка. Све нас је мање, из дана у дан, и све је магловитији пут којим ходимо, рекло био се без циља и без било какве стратегије и националног одређења о самима себи као Божјем и православном народу. Свега што смо учили и спознали својим чулима, као верујући или неверујући, дотакнемо се тек од славе до славе и поводом оваквих и сличних празника. У међувремену живимо своје животе који су нам задати и одређени новим правилима, глобалним интересима и наметима на које вера нема никаквог утицаја, а и ако га има, он је злоупотребљен и стављен у службу против људскости и против Бога, јер је Бог заправо одуховљена и отелотворена људскост у свом најсавршенијем облику. А људима је потребна вера, искрена и дубока, директна комуникација са Спаситељем, чак и без свих оних пратећих манифестација и украса који су само декор, маска иза које се скрива суштина, односно љубав, као темељно и врхунско исходиште и смисао постојања човека као материје саздане по лику Свевишњег.

Божић је та небеска и земаљска тачка, полазиште сваке мисли и сваког делања, тај знак судбине да застанемо, да предахнемо од свакодневних траума и славећи најлепши дан покушамо да будемо оно што нам је задатак и Божја воља, да будемо људи. Томе нас је учио и наш предивни и богомислећи Патријарх Павле, обдарен и за живота светачким ликом и мудрошћу. Томе нас је учила и наша историја још од Немањића и њихових следбеника и чувара традиције и круне. Људскост је први услов да се буде било шта друго, али и приступница да се буде међу себи сличнима, међу људима. Сви смо ми Божја деца и сви смо на истом путу спасења и обожења, само што многи тога нису свесни или су залутали у своје себичне ћорсокаке у тражењу правог пута који води ка Господу. А пут је само један, проходан и видљив за сваког ко хоће да га следи и ко хоће да га види.

Браћо и сестре, Срби и Српкиње, никада наш народ није био на оваквој раскрсници са безброј дилема које му живот чине горким и компликованим. Шта радити и како, остати или отићи, рађати или не рађати, живети пуним плућима и с вером у Бога или се препустити судбини и околностима које никада нису у интересу онога ко сам не брине о себи и својима. Могло би се рећи да правог одговора и правог савета нема и да свако тај проблем мора да реши сам у складу са својим могућностима и убеђењима. О многим стварима нисам компетентна ни позвана да говорим, а немам ни право да се бавим оним из чега ни много већи умови нису у стању да нађу излаз. Али као мајка, на овај прекрасни Дан у којем славимо рођење највећег међу нама и над нама, Богочовека, с пуним правом могу да кажем оно што је и владика Николај од нас тражио: сложите се, множите се и обожите се. Народ без деце је мртав народ, без циља и без будућности, неорганизована гомила изгубљњена у времену и простору. А деца? Деца су све: жила куцавица националног организма, трајни залог за непролазност, радост, задовољство и врхунски смисао свих дилема и недоумица. Бити родитељ је нешто најлепше на свету, ако се родитељство схвати као света дужност, као обавеза према Богу и свом народу.

Свака је мајка уједно и Богомајка, као наша Дева Марија, која је донела на свет малог Христа, у пећини, на слами и под озвезданим витлејемским небом. Те звезде су и данас над нама, али је деце све мање, све је мање осмеха и дечје невиности који живот испуњавају смислом и одгонетком Божје тајне и крајњим остварењем Божје промисли. А деца долазе из другог света, далеко од овог који гледамо и чији смо савременици, из света љубави, оданости и предавања ономе што је најсветије и најчеститије у људима, и васпитавају се за нови свет, онај који тек треба да се оствари, онако како га је и сам Исус замислио и представио. Уосталом, родитељство није дужност или диктат неке друге воље, оно је већ само по себи логичан продужетак себе, својих најбољих особина али и нешто најсветије и најсветлије што можемо да подаримо себи, људима и свету на који смо и ми из љубави дошли.

И ето, као жена која се остварила као мајка родивши једанаесторо младих Српчића, што са поносом истичем, имам обавезу да вас подсетим и замолим, да вас преклињем и Богом кумим да се множите, у славу Бога и у интересу народа којем припадате. Ако свет треба да буде спасен, спасиће га деца, дарови Божји, а ако не треба, онда није ни требало да постоји. Али ако знамо какву је жртву наш Господ поднео за наше спасење и шта нам је оставио у аманет, онда нема дилеме и нема те жртве коју и ми сами не би требало да примимо на себе. А деца нису жртвовање, ни одрицање, ни терет, деца су лепота и спасење света.

Зло у људима и над њима је оно што морамо победити и вратити љубав у живот. А једина права, искрена, непорочна и трајна љубав су деца, иста она чије сузе ништа на овоме свету није вредно, како је говорио велики Фјодор Михајлович Достојевски. И Исус је био и остао само велико дете своје мајке и свог Небеског Оца који је из љубави допустио да му Син страда како би људима показао прави пут спасења. Време је да му се  одужимо, да рађамо нараштаје који ће разумети Божју љубав и да човек може да опстане само као чедо љубави и искрени верник, да се у име те љубави умножи и обожи, што и Бог од њега тражи.

Срећан вам празник. Мир Божји, Христос се роди!
                                                                                                            Маја Ковачевић