ДУХОВНИ СТРИПТИЗ

Честа су питања и недоумице око тога шта треба а шта не треба рећи, исказати као и питања где то рећи или коме. Иако је Црква дала одговоре на ова питања као да ти исти одговори остају неми пред многим новим интересовањима којима се та реч одговора заглушује. Не заборавите случај са Валаамом из Старог завета. Пошто га веома јасан одговор Божији није лишио његове жеље за стицањем материјалних добара, Бог када га је овај запитао поново о истој ствари, даје му одговор који је овоме лежао на срцу. Као што је и Јону чекала лађа, као несумљив знак мислио је он, када је овај покушао да побегне од заповести Божије. Али, добро, таква нам је природа, ретко се одричемо властитих пројекција одређеног случаја или информације. Не кажу за џабе стари Латини да је – понављање мати учења. Тако да ћу и ја сада поновити, што је могуће савременије, стари наук Цркве о томе шта, где и коме треба рећи неку интимну недоумицу везану за властити живот. Верујем да је непотребно додавати како је свака врста говорења о туђем животу или поступцима небогоугодна. Трачарење било које врсте никада није произвело никакве повољне резултате. Како особи о којој је реч тако и особи која води реч. Или, како би то боље изразио ап. Јаков, речима:

„Не оговарајте, браћо, једни друге! Ко оговара и суди брата свога оговара и суди закон. А судиш ли закон ниси вршилац него судија закона. Један је Законодавац и Судац: Онај који може спасити и погубити. А ко си ти да судиш ближњега?“ (Јак. 4:11-12)

Но, вратимо се нашој тематици о упутности изношења властитих недоумица другима. Пре свега, требало би знати да живимо у времену чињеница, информација те смо стога по мало огуглали на саму поенту изношења дотичних. И, заиста, шта је поента огољивања властитог живота? То је питање са којим би требало да се сусретнемо пре било којег изношења властитог „прљавог веша“. Најпре зато јер тиме другима дајемо власт да о истима суде, дакле, намећемо им искушење који ови можда нису у могућности да понесу. Такође, може бити да је у питању и егзибиционизам своје врсте са обзиром да пратилац греха јесте стид. Невољност да се исти изложи као и непријатност спознаје да смо баш ми њиме запрљани па се стога сасвим логично можемо запитати је ли исти и превазиђен када се осећај стида не доживљава већ насупрот, тај се пропуст и преступ истиче те о њему прича. Свако наглашавање властитих пропуста доводи и до неумитног правдања истих а то већ само по себи није добро пошто оправдања за грех – нема! Не постоји околност која би нам сам грех олакшала или нас учинила мање „кривим“ пошто те околности саме по себи нису толико битне колико та наша свест да са грехом желимо да прекинемо а не да себе тим околностима тешимо. Може се рећи, охрабрујемо. Не постоје „олакшавајуће“ околности те самим тим нема ни потребе да се исте наглашавају, претресају. У скаду са закључцима ап. Павла (Рим. 7:15 – 8:2) целокупна творевина је под законом греха тако да су све околности исто толико олакшавајуће колико и оптужујуће а сасвим извесно нису ни битне пошто се Бог ни не обраћа њима већ нама који смо позвани да властитом одлуком те „околности“ учинимо другачијим. Исти апостол има пуно разумевања за грехе других, можда управо због тих околности, те у више наврата на то подсећа тадашње, а и садашње, хришћане:

„Са свом понизношћу и благошћу са стрпљивошћу живите достојно позива којим сте позвани. Подносите једни друге у љубави“ (Еф. 4:12)

„Браћо, ако се ко и нађе у каквом преступу, таквог исправљајте у духу благости“ (Гал. 6:1)

„Носите бремена једни других и тако ћете испунити закон Христов“ (Гал. 6:2)

Како је то од почетка „пипава“ тематика Црква је наглашавала Свету тајну Исповести као веома битну у духовној хигијени самог верника. Но, сама Света тајна није препуштена многима, свима, да руководе њоме. Свештеник, који је усавршаван и обучен а и Духом обдарен, јесте личност са којом се сусреће човек на свом путу исцељења од греха. На тај начин се спречава и сваки покушај оправдавања као и просуђивања о самом греху. Никада немојмо заборавити да је „смртни“ грех само неокајани грех као да и није битно да ли и колико пута паднемо већ да устанемо, наставимо даље. Не морам вас подсећати да свако дете пре него што прохода пада небројено пута али ти сами падови нису неуспеси већ – водиље ка успеху. Веома би било погрешно ако бисмо уместо да устанемо разматрали разлоге због којих смо пали те тако седећи и размишљајући о узроцима пада смели нашу мисао о самом циљу ходања. Куда идемо или зашто желимо тамо да стигнемо. Можда је и комично сагледати тај призор човека како седи на углу Старине Новака и 27. Марта размишљајући о томе шта му би те не виде бандеру у коју је ударио и пао. Таквог човека би ускоро полиција одвела у неку институцију чудећи се и сама како је тако нешто могуће. И, сад, ако тако лаконски можемо да закључимо да је поступак тог човека тако очигледан заокрет од разборитости ка лудости зашто онда и сами чинимо исто то када се нађемо оборени од стране неке своје „бандере“ духовних покушаја. Или, још и горе, имамо потребу да и друге укључимо у разматрање околности које су допринеле да ту „бандеру“ не уочимо на време. Закључак је мање више увек исти – нисам крив ја него бандера која се ту налазила! Без жеље да вулгаризујем поменуте недоумице али зар нису сасвим очигледне? Зар Црква о томе није говорила већ Два миленијума? Зашто онда постоје идаље иста питања која као да не желе да дођу до одговора већ би да уживају у себи самима. Свакако ове речи важе за Хришћане. Њима се обраћам! Зар ап. Павле није размишљао о свим могућим и немогућим питањима нас хришћана, када је посаветовао:

„Једнако и Дух притиче у помоћ нашој слабости, јер ми не знамо шта да молимо како треба, али сам Дух посредује за нас неизрецивим уздисајима“ (Рим. 8:26)

А водиља Цркве јесте Дух а начин објаве јесте Писмо а показатељ исправности јесте Предање и сада, питање за милион долара, јесте: колико читамо то Писмо, колико себе надахњујемо Предањем и, колико, заиста колико, више верујемо Богу него ли човеку? У Пс. 118:8 стоји да – „Благо ономе који верује више Богу него ли човеку“ али у Јер. 17: 5 стоји да – „Проклет био ко више верује човеку него Богу!!!“ но ни те и такве речи као да немају утицај на нас и вероватно мислимо да су се само на тај нараштај односиле. Не, не кажем да то декларативно мислимо већ наглашавам да својом праксом то показујемо. Бог је барем сит свег нашег номинализма по којем смо ми Бог зна како верујући, праведни… те је заиста право чудо што живимо у свету у каквом живимо. А, да… „околности“!??!

Дакле, ствари су јасне. „Ко има уши да чује нека чује“ а ко има очи нека прочита – „… а љубави не бих имао, ништа ми не би користило“ (1.Кор.13:3) на који то начин никада нећемо својим језиком изневерити себе или друге пошто „Има време за ћутање и време када се говори“ (Проп. 3:7) а то време можемо препознати једино у властитом срцу. Написано је – „Исповедајте, дакле, једни другима грехе“ (Јак. 5:16) и по томе можемо да схватимо како на путу ка Богу нисмо, нити треба, да будемо сами. Зато Црква јесте заједница и у тој заједници која није друго него „Богочовечански организам“ постоји хијерархија као и Дух који исту конституише. Света тајна Исповести од увек је, као и данас што је, представљала позив који је још Христос упутио свима нама – „ходите мени натоварени јер јарам је мој благ и бреме је моје лако“. Звучи познато?

Мислите о томе!

Јереј др Угрин Поповић