Oдакле год поглед
Хиландару пружиш,
На копно ка мору
Где престаје време,
Угледаћеш царство
Молитве и вере
Омеђено стопом
Богомајке дјеве

Од негдашњег Раса 
до Егејског мора 
уздиже се радост , 
бруји васиона, 
чудесном молитвом 
монашкога хора, 
уз умилне звуке 
хиландарских звона. 

Ускликнимо громко, 
колико нас има, 
уз благослов светих 
и небеског Цара, 
нек Бог да дуг живот 
часним монасима, 
верним чуварима 
светог Хиландара.

Дух српског народа 
и многих владара 
уткан је, ко златом 
украшена пређа, 
у свечано рухо 
древног Хиландара 
да добру пред злима 
буде чврста међа. 

Ка њему су српске 
окренуте главе 
јер из сваке цигле 
Божјег бастиона 
мотре свевидеће
очи Светог Саве 
и чује се шапат 
оца Симеона.

Ризница је духа, 
чедо Светог Саве, 
зденац православља 
створен у камену, 
да га Срби љубе, 
поштују и славе 
ко дар Божје Мајке 
и заклетву њену.

И док се молитвом 
узноси до Бога, 
над хридима света, 
узвишен и свечан, 
тамо где га смести 
Богомајке нога, 
остаће да траје 
неуништив, вечан.

А са њим на месту 
где се крепи биће 
и трорука Дева 
грешнима се јавља, 
остаће нам спомен 
на све Немањиће 
у божанском здању 
душе православља.

Аутор: Маја Ковачевић