Ексклузивни интервју Његовог краљевског височанства принца Владимира Карађорђевића за први број „Краљевских новина“

Ваше краљевско височанство, можете ли у неколико речи појаснити читаоцима „Краљевских новина“ ко сте Ви?

 

Дужина мог одговора на ово питање зависи од тога колико Ваши читаоци познају историју српске и југословенске монархије. Да бих себе укратко и најјасније представио, рећи ћу Вам овако: ја сам најстарији живи син Њ.К.В. покојног краљевића Андреја Карађорђевића. Мој отац је био најмлађи од тројице синова Њ.К.В. покојног југословенског краља Александра Првог. Моја мајка је била Њ.К.В. принцеза Кира Мелита од Леинингена из Немачке, а њена мајка била је из царске породице Романових. Рођен сам 1964. године и имам једну старију сестру и млађег брата. Имам и једну полусестру из првог брака мог оца и изгубио сам полубрата у ужасној саобраћајној несрећи 1994. године. Ожењен сам Њ.К.В. принцезом Бригитом и немамо деце. Водим свој приватни бизнис и проводим време у Србији, Великој Британији и Немачкој, истовремено много путујем и у друге земље током године. Пошто су обе баке мојих родитеља биле сестре и кћерке другог сина краљице Викторије од Велике Британије, веома сам срећан што сам са обе стране претендент на британски престо. Тренутно сам 106. на листи носиоца британског трона, осми на листи за српски престо и недавно ми је речено да могу бити трећи претендент на царски руски трон.

 

Занимљиво је да Ви дуго времена нисте тачно ни знали какво је Ваше породично наслеђе и ко сте заправо, јер Вас је отац напустио док сте још били дете, да сте чак својевремено живели готово у беди, на рубу егзистенције, да сте радили као возач итд. Тек сте накнадно сазнали ко сте у ствари и шта сте. Звучи готово као нека бајка или као сценарио за неки филм… Можете ли нам о томе више испричати?

 

На жалост, много тога што сам рекао разним новинарима12767414_10208168189829969_494944347_n током протеклих година или је изостављано или је напола објављивано. Ово је довело до – на неки начин – лажне слике мог живота, али свестан сам да је то неизбежно у контакту са медијима. Дозволите ми да одговорим на Ваше питање и ставим пар ствари на своје место.

Још од малих ногу знао сам да припадам краљевској породици. Чини ми се да сам имао негде око пет или шест година када ми је то постало сасвим јасно. Тада смо већ живели у Португалији и користили смо наше званично презиме „Од Југославије“ уместо Карађорђевић. Наравно да тада нисам знао ништа о својој историји и наслеђу, знао сам само да смо ми били принчеви и принцезе и да смо припадали истој породици као и мој стриц Петар. Знао сам да је он бивши краљ од Југославије, мада, опет, нисам разумео стварно значење тога.

У првих неколико година у Португалији водили смо идиличан живот, све док мој стриц, краљ Петар Други, није умро у САД. Мог оца су контактирали и питали да ли би желео да присуствује сахрани у Чикагу. Кад се то десило, мој отац је био једини Карађорђевић који је био на сахрани свога брата, због бојкота од стране краљевог средњег брата, краљевића Томислава, као и краљевог јединог сина, престолонаследника Александра. Мој отац се вратио са сахране веома узнемирен и рекао мојој мајци да је веома љут на Mici Lowe из више личних разлога. Недуго затим, мој отац је поново отишао преко, у Сједињене Државе, да разговара са др. Lowem, бившим мужем Mici Lowe, који је понудио помоћ мом оцу да оствари своје жеље и доведе и мајку и нас у Сједињене Државе, да бисмо започели нови живот тамо. Сећам се да је мој отац ишао преко још два пута и сваки пут би се вратио са поклоном за нас, децу. Било је то за време једног путовања, оног на које је отац отишао да би коначно обезбедио смештај за нас, када је моја мајка пронашла веома интимно и јасно писмо мог оца, намењено Mici Lowe. Из садржаја писма било је очигледно да је мој отац био у љубавној вези са Mici Lowe и да су сви планови за наш пут у Америку биле само лажи. Не верујем да је ико тада могао знати колико је ово уништило моју мајку. Отворено кажем да је то била њена прва смрт, емотивна. Она је остала јака и после суочавања мог оца са тим писмом, он је све признао и напустио кућу, а да није поздравио ни нас, децу.

Живот је понекад чудна ствар! Пар месеци пре него што нас је отац напустио, наша кућа је била пуна, преко 300 пријатеља који су славили мајчин рођендан. Сви ови пријатељи су били пресрећни и само уживали у храни и пићу које су им приредили моји родитељи. Кад нас је отац напустио и отишао у Америку да би био са Mici Lowe, уз моју мајку је, од свих тих пријатеља, остало само двоје. Сви остали као да су испарили одједном. Много касније питао сам мајку да ли ју је губитак свих тих назови-пријатеља повредио и она је одговорила да – иако је болело – ипак се не може пожалити, јер колико других људи може да каже да има два права пријатеља на свету. Верујте ми, разумео сам је веома добро.

Упркос томе што нас је отац напустио, моја мајка никада није желела да се разведе. Она га је заиста и даље волела, потицала је из неког другог времена и васпитања, у коме се није бацало све оно што је поломљено, већ се прво трудило да се поправи. На жалост, најстарији је брат моје мајке био екстремно доминантан. Он је био глава породице по немачкој линији и натерао је моју мајку да потпише папире за развод 1973. године у Немачкој. Он је платио за развод и онда је одузео мојој мајци апанажу, да би наплатио све трошкове око развода. Покушао је да натера моју мајку да нас, децу, пошаље у различите интернате и када је она одбила да нас да, он ју је скроз одсекао.

Наша финансијска ситуација постала је очајна, пошто је мојој мајци остало да плати све очеве неизмирене дугове и рачуне да би заштитила и име и углед. То је била још једна од изванредних особина моје мајке. Рекла ми је да ти могу узети све, све материјално, али да ти никада не могу одузети достојанство и душу. Нисмо имали подршку ни од кога од породице, изузев двоје изузетно посебних, најбољих људи које сам икада познавао, мог ујака Umberta, бившег италијанског краља и његове сестре Giovanne, бугарске краљице. Да није било ово двоје чаробних људи, ми бисмо били на улици те 1975. године у Португалији. Живели смо са тетком Giovannom пре него што смо се вратили у Лондон, 14. фебруара 1975.

То је отварање једног новог трагичног поглавља за нас, али највише – и посебно – за моју мајку која је изненада и без своје кривице постала персона нон грата. Једном у Лондону, уселили смо се у веома малу и ужасну гостинску кућицу у центру града. Мајка је морала да продаје комаде њеног породичног накита из Русије да би платила рачуне и када је схватила да неће успети да пронађе посао због својих година, морала је да се пријави за социјалну помоћ, са циљем да би све нас сачувала од улице. Тада је моја мајка, по други пут, емотивно умрла. Тешко је објаснити како се она осећала. Моја мајка никада није никога гледала са висине, али морате разумети да је она родјена као принцеза у једној веома утицајној немачкој породици и онда се удала за најмлађег сина покојног југословенског краља. Била је директно повезана са свим краљевским кућама у Европи по директној крвној вези. И онда, одједном, она мора седети и чекати сатима и сатима по канцеларијама разних социјалних служби, да би добила довољно новца за смештај и нешто хране за нас, децу. И најгоре од свега је то што она није крива ни за шта. Трудила се веома да нам не покаже да је дубоко у себи сломљена, али пошто смо брат и ја спавали у соби до њене, могли смо је чути како плаче по целу ноћ.

После неких два-три месеца, моја мајка је схватила да мора пронаћи школу за нас, децу, и тако је социјална служба пронашла нови хотел за нас у северном Лондону. Власник хотела и његова жена помогли су нам пуно у проналажењу школе и могли смо нормално да наставимо наше школовање. Моја мајка је покушала да пронађе посао, али увек је добијала одговор да је сувише стара за то. Радила је као медицинска сестра на психијатрији пре него што се удала за мог оца али, с обзиром да већ дуго није била у тој врсти посла, било је немогуће за било коју болницу да је прими без поновне комплетне обуке, а нико није желео да обучава жену од 40 и више година тада. Неколико месеци касније, смештени смо у двособан апартман, с обзиром да је гостинска кућа постала прескупа за социјалну службу. Били смо на првом спрату куће, а једна дивна породица је становала на спрату изнад нас. Нисмо имали посебан улаз, тако да је породица изнад сваки пут на изласку и уласку у свој стан морала пролазити кроз наше просторије. Мајка, брат и ја смо делили једну малу собу са импровизованим креветом, а моја сестра је имала своју собу, јер се налазила у пубертетским годинама и мајка је желела да јој обезбеди што више приватности.

Било је то веома тешко време, али сада када се осврнем, схватам да сам се тада поново родио. Док смо били у Португалији, имали смо све што бисмо пожелели, а и мој отац је тада био тамо. Иако нисмо били размажени, знам да нисам имао праву идеју о вредности свих тих играчака, хране или одеће. Имао сам све што бих пожелео. Сада, када смо били у Лондону, моја мајка је морала да се бори свакодневно, као и стотине или хиљаде других људи, да би пронашла начин да се прехранимо. Били смо окружени стварним људима, а не групом лажних људи који имају пуно новца. Човек у стану до нас је тукао своју жену и она би често долазила плачући код моје мајке. Један други младић је ухапшен због узимања дроге! То је веома далеко од оног живота који смо водили у Португалији, али данас заиста могу рећи да сам почаствован што сам тај део делио са мајком, братом и сестром, јер је то оно што ме је направило оваквим човеком какав сам данас. Моја једина и највећа жалост је због тога што је моја мајка морала тако да пати, до те мере да је и умрла од рака, у сиромаштву, у болници, у соби са шест других жена које су покушавале да не слушају њене вапаје и њен бол! И знате шта? Чак и тада, тамо, имала је ону светлост у свом срцу за мог покојног оца! Она никада није урадила ништа што би повредило њега или његову репутацију, у потпуности је разумела и подржавала моју љубав и поштовање према оцу и никада ме није испитивала или осуђивала у вези тога!

У вези Вашег питања које се односи на моју вожњу аутобуса, то јесте истина. Радио сам за једно велико путничко предузеће у Лондону. Они су, на жалост, изгубили лиценцу за рад и тако сам ја остао без посла. То се десило у веома тешком времену за тржиште рада у Великој Британији и нисам желео да прихватим социјалну помоћ, јер су они били тако добри према нама као деци, и хвала Богу па сам био у могућности да сам нађем посао и да радим. Срећом, основао сам компанију са два моја пријатеља, али је било потребно шест месеци да покренемо посао, тако да сам постао возач аутобуса. Почело је као заиста нека врста шале. Имао сам возачку дозволу и моју дозволу за летење и хтео сам да видим да ли могу добити дозволу и за возача аутобуса. Могао сам ово урадити и приватно, али је то било превише скупо, тако сам научио да возим и постао возач аутобуса у Лондону! Овај део посла је био веома забаван и имао сам веома забавне сараднике. Иако је ова врста посла веома лоше плаћена, веома поштујем све оне жене и мушкарце који се баве овом врстом посла да би преживели. Чак сам имао прилике да сретнем и свог другара, возача аутобуса, Милана Вучића из Новога Сада! Свет је заиста мали!

 

Када сте схватили да сте потомак краљевске породице и колико Вам је то значило?

 

Као што сам и раније рекао, схватио сам да сам био принц још када сам имао пет или шест година, али наравно не у оном ширем правом смислу светског значаја или политичког. Док је мој отац још увек био са нама, моји родитељи су нас васпитавали у краљевском духу. Ово може звучати претенциозно, али стварно је тако било. Учили су нас разним облицима понашања и посебним нормама изнад и изван онога што нормално дете учи од својих родитеља. Морали смо знати када треба да се поклонимо и коме треба пољубити руку. Након што нас је мој отац оставио, мајка је наставила са овом врстом васпитања и то је разлог што – иако смо виртуелно били сиромашни – ја сам био почаствован што сам похађао војну школу у Лондону. Та школа је водила поморску обуку и имали смо и исте лекције и предмете као у обичним школама, али и посебне обуке за официре. Пошто сам већ био научен многим ритуалима и правилима лепог понашања, често сам био исмеван од стране мојих школских другова. Открили су да сам био члан краљевске породице, то им је било занимљиво и задиркивали су ме због тога. То је било нормално и стварно ми никада није сметало, јер никада није учињено са лошом намером – само као врста забаве и шале на мој рачун. На нашим часовима историје заправо смо веома мало учили о Југославији или о српској историји, а ја никада нисам постављао питање више. Знао сам да сам принц југословенске династије и такође сам знао да је Тито управљао и контролисао нашу земљу те да је нашу породицу протерао из земље. Никада нисам престао да се питам шта ће се десити када Тито умре! Много касније, 1990. године, схватио сам да знам врло мало о својој историји и о стварном значају наше породице кроз векове. Нисам имао контакт са нашим српским заједницама, живео сам у блаженом незнању, радио диван посао и био добро плаћен за то. Био сам један од партнера у веома малој, али успешној путничкој компанији. Били смо специјализовани само за европске дестинације и никада се нисмо ни трудили да се бавимо одморима и боравком у САД. Једнога дана, три особе су ме питале у вези наших посебних понуда за Лос Анђелес. Учтиво сам им одговорио да никада нисмо имали понуду за Сједињене Државе, али сво троје ми је одговорило да се та понуда налази у нашем програму. Проверио сам нашу понуду поново и видео да није било помена Лос Анђелеса. Почео сам да добијам тај чудни осећај да би требало да одем до Америке и посетим мог оца. Не могу објаснити зашто, али тај осећај је био толико јак, скоро као нека заповест у мени, а не моја воља. Нисам провео са оцем дуже од једног сата, од како нас је он напустио 1972. године. Пре него што сам га позвао, питао сам мајку да ли би је то узнемирило и рекла ми је да је то заправо моја дужност да пронађем оца. Позвао сам га и био сасвим искрен са њим, објаснио сам да сам хтео да се видимо и да сазнам више о нама, о свему шта се десило нашој породици. Иако је очигледно био нервозан, идеја га је обрадовала. Заказали смо састанак за 5. мај и почео сам да се припремам за пут. Нисам имао појма о томе шта бих могао чути и видети, али сам био сигуран да ћу целу ситуацију боље разумети. Нисам мислио истраживати историју или југословенску политику на било који начин, само сам желео открити ко је у ствари био мој отац, упознати га као човека. 5. маја 1990. године стигао сам у Лос Анђелес и на аеродрому се срео са оцем. Било је мало чудно у почетку и обојица смо били веома опрезни у отварању и показивању свог карактера. На путу ка његовој кући водили смо најобичнији, учтив разговор о разним људима који су живели у области кроз коју смо пролазили и о сличним небитним темама на љубазан начин. По доласку, упознао сам Мици Лов, по други пут у мом животу. Већ сам је срео на кратко неколико година пре. Била је веома љубазна и оставила нас је насамо да разговарамо. За вечером те ноћи, отац ме је питао да ли бих желео чашу црвеног вина и изнео боцу са Косова. Пошто није видео никакву реакцију на мом лицу, он је поновио, поносно, да је боца вина са нашег Косова. Учтиво сам се насмешио и нисам рекао ништа. Он је тада схватио да ја нисам имао појма о чему је он то говорио! Схватио је да не разумем значај Косова, да ми је то непознаница! Изгледао је веома тужно, погледао је Мици и рекао: „Шта сам урадио?“ Затим ме је упитао колико сам знао нашу историју и да ли ме уопште занима наша баштина? Одговорио сам да сам био веома заинтересован, али истина је да смо моја мајка, брат и сестра морали да бринемо о другим стварима када смо били у Лондону. Тада сам му рекао нешто мало о томе кроз шта смо пролазили по повратку из Португалије. Он је поцрвенео и могао сам да видим да га је мој одговор узнемирио. Као да је желео да брзо променимо тему, скренуо је причу о нашем животу у Лондону и почео да ми прича о Косову и Метохији, да објашњава битку на Косову. Од тог тренутка па до вечери 6. маја, својом причом покрио је историјску временску скалу од битке на Косову 1389. до Другог светског рата 1945. Глава ми је пуцала и нисам могао да се сетим где је где, ко је ко и шта је шта. Још смешније је да је једино име које сам могао запамтити било име маршала Јосипа Броза Тита! То име сам већ знао и превише добро. Мој отац и ја нисмо никада наставили тај час историје. Умро је дан касније, 7. маја 1990. године. Тај тренутак свог живота не могу описати ни једном речју! Долетео сам чак из Лондона, са циљем да упознам свог оца, да сазнам ко је он био и зашто су све те страшне ствари морале да се десе мојој мајци и нама, деци. Толико сам био збуњен, чекао толико година да будем тамо, а тада, у том тренутку, два дана након мог доласка, мој отац је био мртав. Изгледало је као да је неко одшкринуо мала врата у мојој глави и пустио велику количину светлости. Одједном сам имао избора! Могао сам се вратити у Лондон и наставити свој нови живот у свету незнања о мом наслеђу, историји, и наставити са својим одличним послом у путничкој агенцији, или сам могао оставити све то и почети пратити судбину која је стављена испред мене кроз саму смрт мога оца. У ствари, када се сад осврнем на тај тренутак, схватам да избора никада није ни било! То је скоро генетски! Нешто или неко је већ направио избор оног дана када сам се родио и било је више него очигледно да сам имао пуно да учим да бих увидео да ли сам достојан да назовем себе Србином, принцем и Карађорђевићем. Следио је период од окрутних десет година. Ватрено крштење на разне начине и једнога дана Бог ће ми судити, а тада ћу знати да ли сам положио испит или не! А сада у вези Вашег питања о поновном успостављању монархије у Србији! Данас знам да никада не можемо рећи – никад! Да ми је неко рекао 1980. да ће се Југославија распасти у грађанском рату, рекао бих му да је луд! Данас Вам кажем да постоји могућност да Србија постане монархија, увек, и можда ћете Ви рећи да сам луд! Волео бих да видим уставну монархију у Србији. Зашто? Зато да бих ја могао да будем краљ једног дана? Не! Ја сам осми по реду на листи за српски престо и бићу на још даљем месту, са рађањем нових мушких чланова породице. Ја не подржавам особу, ја подржавам идеал и то је у овом случају идеалан систем, за који верујем да би могао заиста да служи српском народу много боље него сав тај фијаско протеклих година у виду такозване републиканске владе политичке демократије. Нисам срчани романтичар, али гледао сам реакцију народа Уједињеног Краљевства према мојој тетки, Њеном Величанству краљици Елизабети, поводом њеног шездесетог јубилеја и нико не може порећи да је то велика ствар, пуна позитивне енергије, моћ која – на жалост – у Србији не постоји! Снага која се може искористити за огроман простор екстремног потенцијала у Србији, са или без питања ЕУ или неких других. Хајде да то погледамо чисто логички! Покушали смо комунизам, изгубили смо! Покушали смо ратовати, да бисмо опет изгубили! Покушали смо корупцијом, изгубили смо! Покушали смо разним републичким демократијама. Без коментара!
Шта је то што нисмо пробали?
Рећи ћу Вам: Успостављење уставне монархије!

Наставак следи…


Notice: Тема без comments.php је застарело почев од издања 3.0.0 и тренутно не постоји алтернатива. Молимо вас да укључите шаблон comments.php у својој теми. in /home/artistod/public_html/kraljevske-novine.rs/wp-includes/functions.php on line 3968

Затворено за коментаре.