ГОДИНУ ДАНА ОД ВЕЛИКОГ ЈУБИЛЕЈА ХАЏИ МИЛЕНЕ МАРИЈЕ МАГДАЛЕНЕ КОВАЧЕВИЋ – МАГИЈА АКВАРЕЛА

У краљевачком културном центру “Евергрин”, прошле године, отворена је изложба акварела краљевачке сликарке Милене Ковачевић. Био је то својеврсни хепенинг, заправо рођендански поклон који је њен муж Бране уприличио својој супрузи за рођендан.

Прво што ми пада напамет при сусрету са овом серијом слика Хаџи Милене Марије Магдалене Ковачевић, а далеко од тога да ми је први пут да се срећем са њеним делима, јесте питање: зашто акварел поред толико техника кроз које уметник може можда и боље и садржајније да изрази своју идеју? Уосталом, није ли уље на платну кроз милењуме постало синоним за сликарска дела? Можда зато што је то последица оног карактеристичног српског ината, женске суптилности и духовне тананости, потребе да се буде другачија и оригинална, носталгије за неким периодом узрастања или било шта друго, све осим случаја јер је сигурно да у оваквим стварима, када је у питању избор уметничког исказа, случаја нема. А може бити, размишљам даље, зато што ова техника, како у називу тако и у стваралачком поступку, садржи један од основних животних елемената – воду. А вода је, као што знамо, магија. Она није само извор и први услов живота, већ својеврсни трезор и чувар трајног памћења, што и ове слике на неки начин потврђују.

Гледано тако већ само присуство акве (аqуа) , односно воде, у акварелу сугерише нам на неки начин вечност трајања ауторкине замисли, односно идеје саопштене сликом. Идеје или мотиви којима се Милена бави понекад их само дотичући, а понекад дубље зарањајући у њихову суштину, су различити. А опет би се могло рећи и не толико многобројни колика је понуда у природи и свету које карактерише баш то што би се, поред осталог, могли назвати и визуелним спектаклом са бескрајним мноштвом потенцијалних мотива. Наравно, овде намерно не помињем имагинарне мотиве који би могли бити и производ свесног или несвесног деловања ауторкине маште.

milena_akvarel_02Међутим, детаљи тог визуелног спектакла, ма шта то било: кућа која се руши, маске, богиње неких митолошких светова, аутопортрет или било шта друго… представљени на њеним сликама и рађени по строгом поштовању задатих норми технике везане за акварел за Милену су само почетак трагања за сопственим импулсом стваралачког или творачког принципа.

Да, њене слике су ватромети боја, осликана музика различитих тоналитета у хармонији са унутрашњом визијом. Карактеристична је понекад и, рекло би се, недовољно нежна и суптилна линија која одудара од танане природе сама слике. Али, баш то је оно што Миленине слике издваја од других и чини их оригиналним.

Јер, очигледно је да она не тежи савршенству самог сликарског пострупка будући да је савршенство, под условом да се достигне, што је опет још једна илузија, и дефинитивни крај даљег трагања. А уметност је, између осталог, и непрекидно трагање. За чим? За самим собом, рекли би многи, мада вероватно постоје и други унутрашњи изазови који терају на такву акцију.

И сада долазимо до оног што је, могло би се рећи, суштина ове авантуре која је само у једном делу, или на једном нивоу, сликарска. Јер, као што рекох, Миленини акварели су у крајњој линији коректна уметничка дела која испуњавају све захтеве критичара и конзумената. Али, иза тог првог визуелног доживљаја крије се други, тананији, дубљи и магичнији. Да, то је магија акварела која се појављује као на палимпсесту када се бар маштом мало загребе испод онога што нуди први утисак или зарони у димензију слике за коју су боје уткане у цртеж само предворје или капија кроз коју се улази у нови свет, у свет необичних и неслућених визија Милене Магдалене.

milena_akvarel_03Део тога може се доживети и на површини, у судару детаља, односу топлих и хладних боја, тежине и лакоће колорита и поетске трансформације читаве композиције или само детаља. Све то, а и много тога другог, чини да ове слике осим естетског доживљаја имају и нешто много више и веће. Оне се доимају као специфични преносиоци енергетског набоја садржаног у бићу аутора. Наравно, то би могло да се каже за сваког аутора и за сваку слику. Али, оно што је у конкретном случају битно јесте чињеница да овде имамо на делу Хаџи Милену Марију Магдалену Ковачевић, жену која се и мимо сликарства већ самим својим животом остварила као мистично, натпросечно одуховљено и специфичним енергетским набојем оплемењено људско, односно женско, биће. То је магија њеног живота, а могло би се рећи и својеврсни живот њене магије.

А стваралац који то заиста јесте у правом смислу мора бити чаробњак, демијург који ствара нови свет, а свет не чини само визуелна димензија, то је ваљда јасно. Дакле, оно што видимо на Милениним акварелима само је позив, улазница за пут на који свако мора да крене сам и зарони дубоко, дубоко у наизглед хармонични мир водених бојица и неистражени и недостижни вир Милениних визија и њихових трансформација.

Ове слике не траже посматрача, већ учесника у авантури која је опет тражење. Чега? Питање је то на које ће одговорити онај ко нађе? Зато тражите. Можда пронађете макар и делић онога што, као што рекох, вода памти, а сликар само иницира или подстиче да се огласи. Ко ће га знати? А, ко тражи – наћи ће.

Иван Рајовић

 


Notice: Тема без comments.php је застарело почев од издања 3.0.0 и тренутно не постоји алтернатива. Молимо вас да укључите шаблон comments.php у својој теми. in /home/artistod/public_html/kraljevske-novine.rs/wp-includes/functions.php on line 3968

Затворено за коментаре.