Новогодишња еуфорија мами собом неке онтолошке претпоставке које о овом догађају морамо дати. Пре свега, питање календара је једна ствар коју не можемо да заобиђемо када се ради о прослави дотичне на овим поднебљима брдовитог Балкана. И можда управо то славље пре славља показује сву апсурдност догађаја који собом доноси вест о томе да смо још један корак ближи крају. Но, као и рођендан, тако и Нова година тај корак слави и истиче. Али, вратимо се календару. Нови, то ће рећи Григоријански календар, Нову годину прославља у оним данима у којима код нас, који на неки начин славимо Јулијански календар (пишем „на неки начин“ пошто осим црквених празника ни у чему другом не можемо видети тај календар) то је време када почиње строги пост. Знате оно, последња недеља на води и тако то. До душе, алкохол јесте на води и нема масноћа, једино се по тој логици треба уздржавати вискија Бејлис који у себи садржи одређене млечне масноће. Но, зато је наша „домаћа“ без мане и страха, млечних масноћа и тд те се као таква врло радо конзумира у нашем јулијанском народу. Штавише, Држава је лично обезбедила за своје пореске обвезнике исту, само на кувани начин, и то у самом центру Престонице где ће се тај јубилеј слављења одиграти. И, то није ништа спорно па и Сам Христос је рекао да ми када постимо не треба да будемо лицемерни те да се посипамо пепелом већ треба да будемо насмејани, да лица своја намажемо те као радосни другима да се покажемо. Тако да испада како Држава подржава овај дискурс хришћанског поимања поста. И ја се радујем због тога! Ништа ми није драже него та свест да живим у једној хришћанској Држави. Али, наиван сам. Разочарење се крило у долазећим информацијама. Наиме, осим куване „домаће“ у арени центра Београда, пошто се тај скуп другачије не може окарактерисати, наступају осим реномираних извођача ове или оне музике, побожне свакако, и два печена вола! Да ли је Држава мислила на екуменска прожимања наших народа и народности, то не знам, волео бих да верујем да је тако, али та два вола као да пркосе нашим јулијанским опредељењима! И, заиста, шта значе та два вола? На који то начин они увеличавају славље? Или се славље једноставно не може у нас замислити ако нешто није на ражњу и сада, пошто смо ипак земља у којој живе и муслимани, во је логичан избор иако је наше национално животињче за те прилике – прасе! Чак постоји и један стари превод словенске мудрости, који датира из III века пре постанка амебе, да када су упитали једног старог волкха која је то животиња „Краљ животиња“ он је рекао – прасе! Али, када су упорни ходочасници рекли како је мишљење других народа по том питању да је лав „Краљ“, волкх је оћутао неколико секунди а онда, по својој вековној мудрости, изустио – док не пробам лава свиња је за мене „Краљ животиња“! Тако да, и по овом наводу, можемо закључити како је прасе веома битна компонента нашег националног поноса, самим тим и светковина. Логично, не мора се уопште помињати јер је општепозната ствар, свакако, да је прасе одиграло веома битну улогу када смо у Царинском рату поразили велику Аустроугарску. Гнев, јер смо их прасетом надиграли, изродио је Велики рат али то би била нека друга тема, вратимо се зато реалности два печена вола.
Џорџ Орвел (1903-1950) у својој књизи Хиљаду девет стотина осемдесет четврта (1984) коју је писао пред сам крај свог живота (1949), док је умирао од туберкулозе антиципирао је данашњи став просечног грађанина Новог Доба. Рекао је да ће власт порнографијом и јефтиним алкохолом сломити сваки труд за нечим вишим од устаљеног животарења код самог човека. На тај начин, по Орвелу, Држава одржава масе тупим и држи их даље од политичких махинација. Агент Полиције мисли открива Смиту, човеку кога је ухапсила јер је тајно гајио антипартијска мишљења, застрашујућу визију будућности:
„Ако хоћеш слику будућности, замисли чизму како гази људско лице – заувек!“
И, сада, погледајмо поново ту масу, та два печена вола као и литре и литре „домаће“ ракије у центру Престонице јулијанског народа. На шта вас подсећа тај скуп? Хлеба и игара… звучи познато?
Мислите о томе!
