Решење било којег проблема јесте једноставно. Истина нема потребе да се својом компликованошћу додворава туђим судовима. Нити да личи. Лаж – да, јер није истина и пошто то хоће да буде, она се тим компликованостима у бити труди да личи на оно што није. А није – истина. Но, понекад и понегде, она као таква пролази. Маса се просто диви тим компликованостима, које ни не разуме те се баш из тог разлога и упиње да докаже како је разуме. Тако је настала чувена прича о царевом новом оделу. И, заиста, маса се дивила беспрекорном дизајну и иновацији украса на том дивном, иако непостојећем, новом оделу. Заиста је било ту одличних и веома компликованих опсервација о уметности дизајна те даље и о самој генијалности креатора. Да, лаж је тријумфовала у тим елаборацијама. Истина, са друге стране, била је веома једноставна – цар је го! Саблажњива, то свакако, те зато није ни могла бити изречена од стране компромисних, већ рацијом стасалих, ликова. Зато ју је могло изнедрити дете. Заправо, није ни било могуће другачије. Христос нам заповеда да будемо као деца јер је таквих Царство небеско. Такође, Христос посведочава људима како Он јесте пут, истина и живот – узан пут, гола истина и вечни живот. Дакле, све оно што лаж није. Лаж јесте – широк пут, компликована и лепо обучена лаж, живот који свој крај проналази у последњем даху овоземаљског битија. Тужно, зар не? Но, опет, је ли могуће да нешто тако очигледно бива проглашено својим опозитом и жељеним стањем? И, пре него себи и у себи, дамо лаконски одговор на ово „смешно“ питање, сетимо се да је један човек шетао го док се маса дивила лепоти његовог одела. Тај човек јесте био цар а његова голотиња то ново одело.

Мало људи зна зашто је Јуда издао Христа. Ипак, већина људи јесте убеђена да зна зашто је Јуда издао Христа. Одређени број људи издаје Христа убеђен да својим поступцима управо „штити“ Христа. На овом месту, можемо се позабавити питањем међуповезаности издаје и одбране Христа. Како јуче тако и данас. Већина нас хришћана зна како је Јуда издао Христа те како Га је Петар покушао одбранити. Ипак, неколицина те догађаје разматра а неколицина од те неколицине те догађаје и поистовећује. Такође, веома је битно, на овом месту, нагласити и то да се Петар, колико те ноћи, три пута одрекао Христа. Али, вратимо се Јуди. Дакле, зашто је Јуда издао Христа?

Пре свега, треба знати, како је у Христово време у јеврејском народу владао јак месијански осећај ишчекивања спаситеља који ће ослободити Јевреје тадашњег римског ропства. Сам Христос је на сваком месту био окружен тим зилотима који су очекивали овосветског месију а не страдалног Месију. Ученици Христови, барем један део њих, припадали су овом покрету јеврејске националне самосвести. Ту струју су у народу предводили фарисеји док би садукеји били опозит таквог приступа вери, односно, нацији. Христос, као што читамо из Писма, није се слагао ни са једном ни са другом струјом. Ипак, у самом унутрашњем кругу Својих ученика, Христос је имао припаднике тог покрета. Сасвим је јасно да је Симон Зилот био један од њих. Међутим, оно што је нама на овом месту битно, јесте претпоставка да је и Јуда Искариотски уствари био припадник зилота. Та претпоставка своје корене налази у чињеници да сам назив Искариотски још увек није задовољавајуће објашњен. Синајски кодекс (Codex Sinaiticus), у Јовановом Јеванђељу 6:17, мења реч Iscariot у ish Kariot, што би значило – човек из Кариота. Но, оно што је интригантно, јесте управо то што наша егзегеза не зна ни за једно место са оваквим именом. Због тога је сасвим основано питање је ли та реч – Iscariot – заправо семитска транскрипција латинске речи – sicarius¹ – а која се односила управо на зилоте. Филолошки гледано, ово је сасвим могуће. И, ако је Јуда заиста био припадник зилотског покрета, онда је разумевање његовог издајства много јасније. Он би тиме имао сасвим другачији месијански идеал у односу на Христов; Јудин улазак у круг ученика би почивао на извесном неразумевању намере коју је Христос спроводио. Слично другим ученицима, Јуда би онда разумео Христову улогу као сасвим различиту. Наиме, као улогу месије-цара који би римску власт довео до краја и тако успоставио Царство Божије на земљи. Из овог угла, Јудино издајство би настало из разочарења, које су искусили и остали ученици, када су видели да Христос поима Своју месијанску улогу сасвим другачије, дефинишући као сатанску ону политичко-месијанску наду која је била највећи зилотски идеал. Мање или више, такво стање свести, јесте и данас искушење времена у којем живимо. Ком ли ћемо се приволети царству јесте одлука коју свако од нас има да донесе. Опасност од хришћанства као идеологије јесте управо у томе што човек бива дезавуисан те, даље, утешен „чињеницом“ да „правоверна“ институција може тај одговор уместо њега дати. Да тај, ипак случајан фактор рођења у одређеној деноминацији или народу, јесте од пресудног значаја у његовом развоју и животу у Вечности. Или, корак даље, да та сама припадност, одређеном народу или деноминацији, јесте по себи веома битна Творцу тог бесконачног космоса² те да ропско придржавање тој идеји или нацији или деноминацији јесте тај „добар одговор“ који имамо Христу дати. У принципу, то би онда био Јудин приступ свету, Богу и својим личним околностима. Такав приступ уствари и јесте поновна издаја Христове Мисије и Благе вести, а у корист идеолошке интерпретације Самог Христа и Његове Благе вести. Те, зато и сматрамо да хришћанство, претворено у идеологију, јесте заправо брана човеку у његовом ходу ка Христу.

Петар, са друге стране, учинио је, на око, сасвим супротан корак у односу на Јуду. Петар Га је покушао мачем заштитити. Христос тај приступ није одобрио закључивши да – ко се мача лати од мача ће и погинути – подсетивши Петра како Он јесте у могућности да измоли од Оца дванаест легиона анђела ако би му то било потребно или жељено. Петар је тада одложио свој мач. Неколико сати касније, три пута Га се одрекао. Ипак, Христос је управо њему заповедио да началствује апостолским збором. Петар се покајао, Јуда се обесио. Један је постао свестан Христове љубави други не. Властити очај је конопцем, уместо сузама, ублажио. Први је волео Христа други се заљубио у Њега. Његово учење, Његове намере, Његову мисију… у све оно што Он није и у све оно што је овај веровао да Он јесте. Први се ослободио Истином други се усмртио лажју. Такво стање је и данас. Лаж вешто кокетира људским срцима стављајући знак једнакости наспрам борбе. Заиста, тешко је уочити разлику, данас поготово, између борбе ЗА и борбе ПРОТИВ. Многи ни не размишљају о томе, за многе то и јесте синоним. Ипак, разлика је голема. Опет, многи о томе ни не размишљају… једноставно се боре. Једноставно, штите Христа од «недостојних» или иду у другу крајност те Га издају разочарани у Његов став гледе света и односа у свету. Нико заправо ни не размишља о томе да су издаја и борба ПРОТИВ заправо два наличја једног и истог новчића. Као и однос између господара и роба, исто је то и не треба заборавити да робови праве господаре, не обрнуто, а да је нама заповеђено да будемо синови а не тек наличја неког бедног и пролазног новчића. Но, шта то у пракси значи?

Наивно и глупо је само очекивање одговора од стране тупавог човека, што аутор ових редова јесте, када се пред собом има Свето писмо! Драга Александра, одговори су пред тобом. Твоја је одлука хоћеш ли се борити ЗА сопствено украшавање Христовом светлошћу пребивајући у Истини, а Истина ће те ослободити, или ћеш протраћити свој живот у јаловој борби ПРОТИВ ових или оних лажи, нација, деноминација… исто је то пошто те уводи у очај јаловости. Христос нам је поручио како Он јесте победио свет и како јесте идаље са нама. Нађи Га! Писмо је пред тобом!

Христос по среди нас.

1 Кољач, бандит

2 Алберт Анштајн

Јереј др Угрин Поповић