ИНТЕРВЈУ: ИГУМАН ЈУЛИЈАН, СТАРЕШИНА МАНАСТИРА СТУДЕНИЦА

Овај интервју са игуманом Јулијаном за националну ревију „Глас Србије“ из 1997.године, је једини интервју икада забележен са оцем Јулијаном за неки часопис…

СТУДЕНИЦА ЈЕ НАСТАЛА ИЗ ДУШЕ СРПСКОГ НАРОДА

 

„ГЛАС СРБИЈЕ“: Реците нам за почетак, нешто мало о себи, о свом досадашњем животном путу?

ИГУМАН ЈУЛИЈАН: Ја сам рођен у селу Виткову код Александровца, Жупски Александровац, 1918. године. Тамо сам завршио основну школу, четири године тако је онда било и затим кад ми је било 8. година, пре завршетка школе, решио сам да будем кадничар. У осмој години сам решио, у дванаестој остварио. Отишао сам у манастир Стрмац и око 1930, када сам тамо провео неких годину две дана, отишао сам у манастир Вету са истим тим мојим духовником. Он је тада био почео тамо службу и тамо сам био једно годину – две дана. Затим сам прешао у манастир Велуће код Трстеника и тамо сам провео неку годину, а затим сам отишао у монашку школу код Дечана која је трајала четири године. По завршетку школе дошао сам у манастир Вујан, то је код Горњег Милановца, између Горњег Милановца и Чачка и ту сам се закалуђерио и замонашио 1939. године. Затим сам се рукоположио, исте године сам постао јеромонах, свештеник монашког реда и ту сам се бавио све до 1946. године. Окупацију сам тамо провео.

Потом сам прешао у манастир Благовештење у Овчару. Ту сам био неколико година 1948. сам примљен у управу манастира Рача. После годину – две дана поново сам се вратио у Вујан, био годину – две ту да бих се опет вратио у Рачу и ту сам био све до 1961. године када сам премештен овде у манастир Студеницу са целим нашим братством. Овде сам примио управу 61. године у новембру. Затим сам се разболео, био сам неколико месеци у болници, па после наставио да радим у манастиру Студеници. Био сам тамо неких осам година, колико тачно сад не могу да кажем, тек предао сам био управу сабрату овде оцу Симеону, па после годину две дана сам примио поново од њега старешинство. Био сам ту све до 80. године када сам предао управу Јовану једном младом калуђеру, који је сад добио за владику, сада је епископ и тих 12-13 година које сам провео горе, мало сам био у Испосници, ту сам хтео да будем. Такве су прилике биле да сам морао да идем у манастир Милешеву и ту сам био четири године. Из Милешеве сам после опет дошао овде у Студеницу месец – два дана, па сам онда прими на себе обавезу да радим конак у манастиру Градцу. Ту сам подигао конак и неке помоћне зграде и звоник и био ту једно десетину година. Затим сам морао да поново, по трећи пут, примим старешинство овде у Студеници пошто је Јован био изабран за владику и морао је ићи. Сматрало се да сам згодна личност која би могла да настави нарочито овај посао, овде зграде тамо нове, те сам морао да примим управу овде. Надам се да то неће дуго трајати. Ето, тако докле ће трајати не знам, али ето ту сам.

 

РАДИО САМ ШТО САМ МОГАО

Мој живот се ничим нарочито не одликује. Радио сам оно што сам могао. Преживео сам тешко окупационо време. Мењали су се на власти за време окупације и Немци и Љотићевци и комунисти и четници и све је то пролазило. Народ је тамо био диван, људи су углавном били добри. Тако је све прошло без неких великих трзавица. У Благовештењу сам био сабрат, нисам био старешина. Ту је на управи био отац Василије и тада нам је у братству било садашњи партијарх Павле. После смо скупа отишли у Рачу и тамо је он једно време био с нама заједно. Затим је отишао на студије у Ханку у Грчку. Тамо је изабран за епископа. Нама је у Рачи било врло тешко. Ту су Бугари спалили манастирске зграде које су биле смештене у Барама. У манастиру су такође Бугари спалили зграду. Кад смо дошли, манастир је био у тешком материјалном стању. После доласка нових људи на власт било је тешкоћа, морали смо давати велике нарезе, велике дације, тако да је било претешко. Изборило се ипак, прешло се. Тамо смо колко смо мог`о унапредили манастир.

По потреби смо као братство поново прешли у Студеницу, где нас је опет чекао велики посао. Окупација је била. Студеница је прошла као и многи други манастири, тек пуно што шта је требало да се уради, и што се тиче зграда, и што се тиче обнове имања, стоке итд. Имали смо пуно посла да оформимо ново економско двориште које је било испод манастира на самом путу. Једна штала је била ту испред саме куле са западне стране, није било прилаза манастиру са западне стране уопште. То се морало све рушити и преносити. Морала се радити зграда која је требала да падне, па је и у Испосници зграда била оронула. Тако је цео мој житов у Студеници протекао у великим напорима, да се нешто ту уради. Додуше, ја нисам био сам ту, ту је било братство, нарочито испочетка када је један од наших најбољих монаха отац Василије Домановић, родом из Соколића, био прекрасан човек, па после Симеон, било је ту и других монаха, Саво, Николај. Сви су они допринели да се манастир колко – толко среди. Улагало се и држава је улагала пуно преко Републичког завода доста на обнову, на мењање крова цркви, затим око спољашњег уређења колико је то могло, стазе су направљене, откопан је део конака, он је био сав под земљом. Ја сам сâм овде поред Милошевог конака пре копања радио дренажу и поставио канализацију. Било је, кажем, великог посла и великог рада.

То ме је чекало после и у Милешеви. У Милешеви такође нису имали воду, морао сам да доведем воду, нису имали шталу, штала је била на самом улазу у манастир, ђубре је само склањано, тако да се морало направити штала на другом месту да би се то место ослободило. Затим, није имао телефон па смо телефон морали да уводимо.

То је три – четири године трајало да бих прешао после у манастир Градац који је такође био на ливади. Ту је пуно помогла Епархија, помогла је прво преко Завода републичког, а нарочито је помогла монахиња енглескиња која је заволела и прешла у православну веру овде код нас и она је узела на себе да тамо помаже. Тако је и у Енглеској и у Лондону и у Паризу основано друштво пријатеља Градца, па смо отуда добијали извесну помоћ. То је помогло да у једном кратком времену се направи тако једна лака зграда, да се направе помоћне зграде, да се направи звоник. Звоник сам ја направио од других средстава добијених тако од неких добротвора.

 

КОНАК И СУВИШЕ ДАЛЕКО И СУВИШЕ БЛИЗУ

Затим, долазак овде у Студеницу је поново захтевао нешто око тог конака, много посла, тако да и сада то тече. Конак је подигао отац Јован (садашњи владика) и подигнут је, како често, кажем, сувише далеко и сувише близу!? Сувише далеко да ми калуђери користимо, а сувише близу да би га дали у експлоатацију неком угоститељском предузећу. Тако да стицајем околности и ваљда вољом Божјом, у ствари не ваљда, та ће зграда бити углавном коришћена у културно-религиозне сврхе нашег народа. Она је велика, имаће око седамдесет лежајева, око четрдесетак и пет – шест купатила. То је лепо рађена зграда, згодна зграда. Она је подигнута углавном прилозима спонзора, а манастир је улагао шта је могао. Нарочито је помогло Министарство за културу. Сада смо ту да при завршетку радова. Много је више урађено него што је остало, али је грађевина само по себи велика тако да и оно мало што је остало пуно је велико за наше прилике. Захваљујући пожртвовању и разумевању људи и опет кажем Републичког завода и Министарства за културу – углавном успева да се та зграда приведе крају и пусти у функцију да служи народу.

Од радова што је овде остало, што је могло много раније да се уради, то је мокри чвор на паркингу. Тамо дође неки пут по 20-30-40 аутобуса дневно. Ту долазе из разних крајева. Те физичке потребе које људи морају да обављају и место мора да постоји. Сада смо преузели да подигнемо и то. Иницијатива је почела од мене одавде из манастира, замолили смо да помогну надам се да ће то Министарство за културу Србије да помогне. Наишли смо на потпуно разумевање код њих за тај проблем. Надам се да ће ту много учитити и општина да буде модерни мокри чвор са једно 7-8 кабина и уређајима који су у вези са тим. То кад успемо и изградњу кад завршимо, онда смо урадили један велики посао у Студеници. Има ту још проблема, као и свака кућа. Сад тренутно доводимо воду са два извора и ту треба тако великих материјалних стредстава, али то је неопходно да би се обезбедили и манастир са водом и да би обезбедили нову зграду са довољно воде и да би се обезбедила вода која ће бити потребна за тај чвор. То је сада у жижи нашег рада. Надам се да ћемо то успети да завршимо и предамо на употребеу, а затим да се ја повучем у мој Градац.

 

СВЕТЛИ СВОЈИМ ПОСТОЈАЊЕМ

„ГЛАС СРБИЈЕ“: Какав је значај манастира Студеница?

ИГУМАН ЈУЛИЈАН: Студеница је једно место не само значајно за нас у Србији, него и за цео културни свет. То је нешто што је бар у нашој земљи непоновљиво. Слушао сам ту једно предавање покојног Дерока кад он каже: „Ми не знамо тачно ко је зидао Студеницу. Знамо да је Немања дао средства, али ко је зидао, то не знамо. С обзиром да је Студеница подигнута на тлу где је живео и где живи српски народ, ми слободно можемо да кажемо да је то дело српског народа и то је као вулкан избије и створи нешто непоновљиво“. Тако је и Студеница избила из душе, из бића српског народа и она се више нигде није поновила. Било је грађевина које су грађене по угледу на њу, али ни из далека јој нису пришли с обзиром и на архитектуру, и на скулптуру, и на фреске које су насликане. Студеница је значајна за нас, пре свега зато што ју је подигао оснивач државе Немања. Ми смо имали државе и раније. Били су ту Бодин, Часлав и други, али он је створио једну тако – рећи за оно време модерну државу. Касније за време његових синова та држава постаје краљевина призната у свету, касније царевина. Па онда његов син Свети Сава створио је самосталну српску православну цркву која је имала могућност и снаге да води народ, да га усмерава, да га у данима тешкоћа и невоље штити и да му ублажава и омогућава да издржи све оно што нам је време нанело. Ту је свети Сава био оснивач српске цркве, био је архимандрит, био је старешина манастира. Ту је он написао први типик. Ту се и он сам трудио око фресака, налазио мајсторе, одређивао шта ће да се слика, трудио се да набави првокласни материјал који је ту употребљен. Кажу да је плава боја била далеко скупља од злата. Све је он то успео да уради. Затим не само цркве, већ је подигао горе и Испосницу где се уздизао што је чини још значајнијом. Студеница је била и прва болница. Један споменик говори о томе. Она је била врло значајна, а и сада је значајна. Сада она светли својим постојањем. Значајна је и по томе што је ту сахрањен и Немања, ту је његов гроб, он је био и одредио Студеницу за гробну цркву, ту ће бити његов гроб. Ту је сахрањен, а и данас се ту налазе мошти првог српског краља Стевана Првовенчаног, па је ту сахрањен краљ Вукан старији, син Немањин, па Вуканов син, кнез Црне Горе Никола, па краљ Радослав, који је као монах сахрањен у припрати, па је ту сахрањен и ту се чувају мошти свете Анастасије, мајке светога Саве. Тако да је наша Студеница један центар. Онда ту имамо једну лепу задужбину краља Милутина. Краљ Радослав је подигао Припрату. Студеница је тако значајна да код нас, у нашој земљи, за Србе, нема ништа значајније и ништа лепше. Доста се улаже у Студеницу, мада је она заслужила и много више, а што нема више то су и такве прилике. Овом приликом желим да замолим предузећа и појединце да још интензивније помогну да се ова зграда заврши, јер ће бити јако корисна. Моћи ће да долазе наши из иностранства и деца наша и да проведу ту неко време, да упознају нашу земљу и нашу културу, да буду на огњишту своме, да мало ,,поправе“ језик јер деца тамо кад су у иностранству „губе“ језик.

ТЕШКО ЈЕ ОБНОВИТИ ЧОВЕКА

Мислим да ће она послужити да се и наша култура и наша религиозна страна у том погледу пробуде, оснаже. Ми говоримо о неким обнављањима, да се обнови ово, да се обнови оно. Све је то лако обновити, лако је зграду сазидати, лако је обновити стару грађевину. Тешко је обновити човека!? Надам се да ће наш човек обновити и да ће се од њега одстранити многе ствари које га спутавају на путу добра, да ће се ослободити тога и да ће срцем и душом да слуше Богу и народу, и народу и Богу. Те су две службе неодвојиве јер је речено: „Љуби ближњег свога као самога себе“, али Бога изнад свега треба да љубимо. Дужни смо да служимо Богу и да служимо народу и да кроз служење Богу служимо народу. То је оно што је принцип јеванђеља. Јеванђељски принцип је да не можемо другачије да служимо Богу него да служимо и народу, људима, човеку, а исто тако не можемо човеку служити правилно и са успехом без служења Богу. Бог је гаранција да та служба буде исправна, да се не претвори у тиранију, да се не претвори у нешто што неће човеку доносити добро, већ нешто што је рђаво.

„ ГЛАС СРБИЈЕ “: Какво је Ваше предмонашко, световно име?

ИГУМАН ЈУЛИЈАН: Ја се сада зовем Јулијан, а Радомир ми је било име.

 

ПРАВОСЛАВЉЕ ПРОГАЊАЈУ ЗБОГ ИСТИНЕ

„ ГЛАС СРБИЈЕ “: Да ли се у овом тренутку наш народ, наши верници, наши Срби више окрећу цркви, својој вери, него раније? Да ли је то провиђење или нешто што Ви иначе боље видите од нас?

ИГУМАН ЈУЛИЈАН: Имао сам разговор са једним моји Србином из Босне, ми смо се сасвим случајно срели. Ја сам се жалиш што ми морамо да дамо велике нарезе држави, што смо ми сироти. А он ми каже: „Па шта би хтео ти, оче ми смо православни и морамо бити гоњени“. У моменту помислио сам так ми и треба, али ме је то подстакло на размишљање. У ствари он је изговиро једну јеванђељску истину која с ена много места потврђује у Светом писму. Христос је говорио: ,,Мене су гонили и вас ће гонити!“, а рекао је и ,,Бићете ми сведоци и ићи по свету, а истина је ту“. То није тако лако ствар бити на истини. Онда сам ја тако размишљајући о томе видео да тај човек, сељак, да ли је он писмен или неписмен то не знам, али он је изговорио једну сушествену истину да православље као тако мора бити гоњено. Зашто? Зато што је оно нешто што иде истини. И сви они људи који нису од истине, којима истина не лежи на срцу, којима на срцу лежи нешто друго, они морају да имају такав један негативан однос према истини и према православљу. Ја сам био за време окупације тамо где је Равна Гора била близу. Биле су борбе, било је свега и свачега. Наш човек углавном је религиозан човек. Имао сам разних случајеве. Ја сам тамо био мало слободнији, много сам што шта говорио што се некоме не би ни свиђало, али су то људи примали тако, нису ништа реаговали негативно, него као нешто што је истинито. Имао сам случај један од партизанског команданта, капетана у то време. Када је био мало у годинама па је остао у позадини и био начелник у селу, ишли смо заједно руку под руку па извади из џепа Свето писмо и каже: „Оче Јулијане, ово ме је вратило кући“. И међу њима и међу другим људима углавном је наш народ религиозан. Ми смо имали далеко више људи који су примали свештеника и који су ишли у цркву а нисмо знали. У неколико домова у селу где нису имали разлога да се плаше некога, јер су имали своје имање, своју овцу, своју краву, видело се после кад су те људе плашили да не буду запошљени и да им зависи запослење од њиховог неког унутрашњег убеђења. Због такве врсте убеђења почели су избегавање сусрета, вршења религиозних обичаја које су имали, премда је већи део тих људи, који су се јавно декларисали као атеисти, ипак молио Богу. Ово што се сада тиче тог световног само значи да је сад та стега попустила.

МНОГО ЈЕ ЗЛАТА ЗАТРПАНО ПЕПЕЛОМ

Више се не прави питање да ли он иде у цркву или не, да ли се моли Богу или се не моли. Сад је ту дошло до извесне слободе. Људи су се сада ослободили нечег, неког утиска, они сад слободно изражавају оно што је њима сигурно било у души. Сигурно је и да има ту људи који из неког другог разлога прилазе цркви, пре свега можда неко помодарство, има и тога, али је већи део људи стварно који су били већ верујући или после, кад су мало поразмислили, долазили до одређених сазнања и постојали су верујући. Доживљавају се разне ствари. Имао сам један случај где једна госпођа, шта је доживела не знам, али тек што је дошла у неку кризу где више даље није могла. Узела је Свето писмо прочитала и дошла да се исповеди, изнела цео свој живот који је имала као да о неком другом говори. По себи човек је религиозан али он то често не испољава. То је присутно код људи. Нису далеко од оног што је лепо и племенито, премда има пуно наноса пуно затрпаног. Много је злата затрпано пепелом. Надам се да ће се то и дубље повући. Ево сад имамо деце, и раније смо имали посете деце имали смо да овде доживим посете разне деце кад се то није смело. Деца хоће да упале свећу, а наставници беже из цркве, па кад деца изађу из цркве неки од наставника дође да упали свећу али да га не виде деца. Тако да Ви не можете генерално да кажете: десило се. То је све тињало у души нашег човека и мислим да нема човека нерелигиозног, да не верује у ништа.

 

ЧОВЕК ТРЕБА ДА УПОЗНА СУШТИНУ ВЕРЕ

Религија је нешто што је саставни део човекове суштине. И мислим да често пута кад каже човек: ,,Ја не верујем“ он није свестан шта је рекао. Човек који не би ништа казао, тај човек не би могао да живи на овом свету уопште.

Чесмо ми немамо прави израз шта је вера. Мисли се да је вера само одлажење у цркву и исповедање. Апостол Павле је то лепо дефинисао: „Вера је тврдо чекање онога чему се надамо и доказ за оно што не видимо“. То је вера. То је оно што је Бог уткао у биће човеково без којег човек не би могао бити. Е сад је питање ко је каква вера. Да ли верује у нешто што је истина, да ли верује нешто што је лаж, да ли је обманут нечим, то је нешто друго али углавном не може човек без вере.

Ми немамо веронауку у школама, немамо ни могућности да се човек у младости упозна са вером. Он би требало да се упозна са суштином вере. Појављују се разне ствари које немају неке везе са вером, чак се враћа човек оно незнабожачко доба. Тако да ми сад имамо велике муке и невоље на пример приликом сахране. Имао сам такав случај у селу да су ето ставили жени неко лонче у њен сандук и кад сам га ја избацио, нисам дозволи да се ставља, жена из села је рекла: “Нека га то лонче, ја сам мојој мајци ставила шерпу”. То је враћање у једно незнабожачко доба, као да су, на пример, војсковођу сахрањивали са његовом женом, са његовим копљем, све је ишло у земљу. Или на пример, имамо случајеве кад су читави хорови пратили мртваца на онај свет и онда их затворе у тим гробницама. И зато, кажем, када се изгуби права вера, онда се јављају лажне вере. Тако да се верује у нешто што је глупост, али се у то верује. Одакле то да се појављују нови верници? Мислим да је то зато што је стега попустила и настављено је оно што се крило, што се крадом радило и мењана су убеђења. Дође се до одређених истина и где је истина и где се човек може извући из тешкоћа коју човек не може да поднесе сам. Треба му једна моћна рука која ће да га носи, а то је у ствари Божја рука, коју човек преко вере прима.

ГРЕХ ЈЕ НЕПРИРОДАН

Тешкоће у животу и те болести доведу човека до размишљања о томе и до покајања извесног. Има ту и гриже савести код неких, нешто се учинило, то и то, и онда се јавља грижа савест и она га враћа Богу да се ослободи тога. Имао сам случајева тако у мојој пракси да човек дође да се исповеди, па се стиди да каже. Ја му кажем: “Па човече отићиће ти душа у пакао, човече кажи слободно, ја то не смем никоме казати по цену живота што си ти мени рекао”. А он вели: “Јао, не могу да кажем, па нека идем у пакао”. Али после извесног времена он дође, не може да се издржи то и кад се исповеди он каже: “Хвала ти оче, до неба ти хвала, скинуо си ми тарапану с леђа”. Човеку је грех неприродан. Човек је у суштини добар и њега свако добро радује, чак и најгорег човека радује добро. Грех увек изазива једну грижу савест, једну муку, једну невољу, а исповест ослобађа човека те невоље. Ми имамо пуно болесника неуро и психички поремећених, а то долази управо отуда што се живи против своје властите природе. Наша природа је добро и онда се та природа буни, буни се кроз ово, па кроз оно, па негодује, протествује и нарочито кроз те болести психичке. Има сад тога пуно, нарочито код младих људи који нису стабилни, јер немају ослонаца у животу и потребно је да се врате вери. Ја сам скоро имао разговор са једним младим човеком који каже да је он дошао до ивице, спознао Бога, а онда је дошао до једног другог виђења, до једног сасвим другог гледања на свет итд. и то доприноси томе да се људи враћају вери.

 

ДЕЦА СУ НАЈВЕЋЕ НАРОДНО БЛАГО

“ГЛАС СРБИЈЕ”: Рекли сте да би наш национални циљ требало да буде обнова народа?

ИГУМАН ЈУЛИЈАН: Јесте, прво духовна а затим физичка обнова народа. Ми изумиремо. И ми сада треба породици да вратимо њено место у нашем друштву. Треба да нам деца заузимају оно место које њима припада. Највеће благо једног народа су деца. Мислим да на томе треба да раде, разуме се црква на томе ради, али и друштво као друштво и школе, васпитање. Онда морамо да учимо да се укину ови кафићи, да може дете да буде дете, у девет сати мора да буде у кревету. Сутра мора да иде у школу. Треба да уче нешто, а не да иду тамо до 2-3 сата ноћу да банче. Ту треба деци помоћи. Деца не знају да се тако врши насиље над њима. Него знате то је тако. Буде несрећа, па умре детету отац или мајка, али нека му се поставе стараоци, да се о њему старају. Сада ни код живог оца и мајке дете нема стараоца, а дете као дете “лудо” је у таквим годинама. Ја се сећам кад моја мајка каже за мог брата који је тада био младић да може да предузме улогу домаћина (отац ми је био болестан), да је он, мој брат још аџамија. То је турски ваљда израз, али то се говорило да је он млад, још је неискусан, још њега треба усмеравати и то је велика наша грешка кад смо ми пустили децу да се они сами усмеравају. Ту је отац, ту је мајка, ту је свештеник, ту је учитељ, ту је и официр у војсци, све то треба да буде умерено ка духовној обнови, а самим тим се постиже и једна физичка обнова. Ти на њиви не видиш младе људе, младе жене, да копају, копају старци. Треба дете из малена учити да ради, да је срамота живети, а не зарадити то што поједеш и попијеш.

 

РЕД ЈЕ СВЕТИЊА И ЧАСТ

У Светом писму каже: “У зноју лица свога ћеш зарађивати себи хлеб”. То значи рад, а рад је и оно у њиви копање и рад лекара у болници, све је то исто, исто је то рад и све се то зарађује. Треба да рад буде озбиљан и да рад буде светиња човека и не само светиња као светиња него и част, част је да се ради, да се живи од тога. Тако би морали децу да у том смислу васпитавамо, а не да их пустимо напамет. Или васпитање да “кад сам се ја мучио ти да се не мучиш”, а после када дођу муке онда се оно сукоби са стварношћу, цикне, онда се изгуби, не може да се прилагоди, не може да приђе том животу. Ту мислим да ми треба пуно да радимо, да децу усмеравамо ка оном стварном животу онаквом какав је. То значи, земља ће рађати ако је обрадиш, ако је – биће ти коров, нема ти друге. Ако радиш, значи заслужио си ону кору хлеба коју једеш и ону крпу коју обучеш, то си ти зарадио, а не да живиш на рачун било оца, било мајке, било брата, било сестре и било друштва. Наши млади људи не знају то и ови млади васпитачи не знају како да васпитавају. Виде да нешто треба, а не знају. Неопходно би било да се веронаука уведе у школе. Нико никога не може приморати да ради, али нека зна шта та вера учи, нека зна чему га она учи. Мислим да би то било веома важно и на тај начин да се обновимо иначе ће нас нестати.

 

БОГ СЕ НЕ МОЖЕ КУПИТИ

Читам Креманско пророчанство, читао сам и раније и каже: “Доћи ће жути човек у Европу, јер ће Европа бити празна”. Зашто? Па неће се рађати, неће имати обнове. Мада је и морал пао на врло низак ниво. За мене је страшно то што је Европа. Не знам, код нас то још није уведено, мислим да никада неће ни бити, што је један прљави живот због којег је Бог спалио Содому и Гомору уздигнут на степен брака, институцију брака. То је за мене плафон зла. То је апсолутно зло. И апсолутна смрт. Љубав је основ брака, рађају се деца, нешто ново, дође нови човек на свет. Каже се у Светом писму: “Жена када рађа трпи муке, а када роди заборавља на муке, јер се родио нови човек на свету” и доноси радост деди, баби, оцу, мајци, брату, сестри, свима доноси дете радост. Детињи плач је најлепша песма где Цар Лазар проклиње оне који не дођу у бој: “Нечуо се дечји плач”. Брак је једна велика светиња коју је Бог установио да би се људи размножавали, да би двоје помагали једно другом у животу, да спознају тешкоће живота. Међутим, одједном се јавља ово. То је нешто ван природе човека, антиприродно. То се сада размножило и у свету и код нас, а то је нешто тако опасно, тако гадно, тако ружно. Мислим да би морала деца да се васпитавају, да се људи васпитавају у страху Божијем, јер то је нешто због чега је Бог уништио Содому и Гомору, нећемо ми избећи исту судбину. Могу људи да се праве важни са новце, али се Бог не може купити.

Разговарао:

РАДИША Ж. КОВАЧЕВИЋ