,Јер све  твоје је што својим зовем”

-Приказ песме ,,Сведарежљиви”, ауторке Милице Лилић-

,,Милости  Твоје, Господе, до века певаћу, из нараштаја у нараштај јављаћу истину устима мојим.“

 Псалм 89.    

Стих из псалма 89.2. поучан, Етана Израиљца, дат у поднаслову овог приказа  одсликава духовну потребу и унутрашњи порив срца и ума поетесе Милице Лилић да  напише своју ,,Песму над песмама”, у славу Господа која ће се радо читати ,,из нараштаја у нараштај”. Његова снага и милост су неизмерни-и када даје и када узима!

Није тек тако велики владика Николај Велимировић у свом делу ,, О Богу и о људима“ написао следећи коментар о песницима: ,,…а бити човек није ништа особито, особито је бити песник. Знати срицати слова није никаква реткост, читати и разумети песму света , то је реткост.“
Управо то разумевање песме света и истине која није само људска, већ и Божанска, преточила је у стихове једна од наших најуспешнијих савремених песника, Милица Лилић. Ради се о песми ,,Сведарежљиви“, песми која може оставити без даха сваког преданог љубитеља поезије таквог типа. 
Песма је свакако одраз  њене продуховљене личности и богатог животног искуства, комбинације која на свој начин налази пут до сваког срца. Поготову на овим нашим просторима осуђеним на вековна трвења и страдања зарад интереса отворених и прикривених моћника, који би да кроје Балкан ,,штапом и шаргарепом „, да све буде по њиховој мери и замисли. Ако није испало како су хтели, нема везе, нису битне жртве (ни оне невине, рецимо, дечје), нек само нису њихове. Бациће коску раздора опет и опет…
Овај увод служи само као оквир за песму која је у суштини обраћање песникиње Богу Сведарежљивом, ономе који је Светлост у тами ( Јеванђеље по Јовану). Јер, наша Милица Лилић јесте жртва, заједно са многим избеглим са Косова и Метохије у оно страшно време када је комшија постајао крвник и отимач свега што је српско: од кућа и имовине, па до светиња, од којих, на жалост, не одустају ни дан данас. Све је то ишло готово паралелно са тешком породичном трагедијом-прераном смрти супруга. Милица Лилић је силом прилика постала мајка-херој. Јер, ваљало је опстати у новој средини са двоје деце, однеговати их, васпитати и школовати .Борба за живот достојан човека, постала је њена свакодневница. Ове чињенице су важне за разумевање њене душе која је изнедрила ове дивне стихове у славу Онога који јој је даровао благодет спознаје, мудрост и снагу да  опстане у овом свету ,,ничим неокрњена“. Човек је онолико велики колико пута устане после пада пред изненадним ударима судбине, а то је Милица Лилић небројено пута доказала личним примером.

Песму ,,Сведарежљиви” ћемо памтити по ,,двојству”и  по контрастима којима на метафоричан начин Милица Лилић описује себе и своје ,,вјерују”. Јер, њој је, без обзира на ,,имање и немање”,  душа испуњена обиљем захваљујући томе што следи Господа и његове заповести.

Маестрално је то  коришћење двојства у контрастима,  све у циљу да се укаже колико је све у животу несигурно, почев од материјалних вредности, па до оног што је најдрагоценије-живота! Или, како каже народ, ,, Бог дао, Бог и узео”:

Имам-немам
бореална светлост-ноћна сам
преливам се-тонем
Ко врч воде сам, пун ње-а жедан

То је само пример из прве песничке слике, која се, као и остале завршавају рефреном ,,Јер све твоје је што својим зовем”.Познато је да се рефреном посебно наглашава основна порука писца, оно што треба да се памти. Ово је невероватан начин преношења поруке у пуном духу православља,  са јасном свешћу колико смо мали,  рањиви и  беспомоћни када су више силе у питању, али и тада са једином одбраном-неупитном вером у Бога и његову милост:

Дао си да имам и када немам,
Ко бореална светлост ноћна сам
Увек у двојству преливам се и кад тонем 
Јер све је твоје што својим зовем!

 У другој песничкој слици поетеса саму себе пореди са зраком светла ,,што по ножу клизи  неозлеђен“, неокрњене вере у Сведарежљивог, баш као и Јов из чувене параболе из Библије. Нема огорчености, оптужби, напротив, ту је прихватање свега ,,дарованог”, јер невоље заправо  уче мудрости, из корена уништавајући једну веома честу  особину код успешних и мање успешних људи-гордост! Јесте ,,терет” остати скроман и нормалан у овом времену, када углавном успевају само они који се намећу другима не бирајући средства. Међутим, и то песникиња с радошћу прихвата јер у њој заувек постоји наслеђе које се стиче родитељским васпитањем, образовањем, духовним развојем…скромност је ретка врлина и баш због тога је треба ценити:

Одредио си да немам и кад имам
Ко врч воде сам, пун ње, а жедан
Дао ми терет да не погордим се
Мудрости учећи ме.
Да на све спремна будем
Јер све твоје је што својим зовем!

Осим рефрена о чијој функцији је већ довољно речено, битна је овде поента у стиху ,,Да на све спремна будем”…Шта доноси сутрашњица, нико не зна. Претурили смо преко главе ратове деведесетих, беду и немаштину, политичка превирања и неслогу, распадање свега оног у шта смо веровали. И уместо мира и процвата, бољег живота и сл. дочекасмо доба короне. Самоизолација, изолација, безбројне жртве, одрођавање, отуђење. Нисмо ни помишљали на такву могућност, а требало је да будемо спремни. Опстанак човечанства и уопште свачији живот је угрожен немаром или намером, ко би то сада знао?! 

И душа ова  што теби вапећ
Успиње се ко шева
Кликтај што на дар ти носи
Све што дах ми испуњава,
Светлост мог лица
Све што творимо и кад у дну себе смо
Наш посед није и кад у рукама нам је
Јер све твоје је што својим зовем!

Обраћање Ономе ко је алфа и омега, почетак и крај се наставља поређењем њене душе са шевом што му  као кликтај доноси ове стихове на дар.Три стиха затим почињу понављењем истог слова ,,С”. Можда несвесно, или свесно, асоцијације тог понављања су везане за појам светлости и појам речи-све! Господ јесте светлост у тами и јесте све, или:

Сведржитељ

Сведароватељ

Свевишњи

Саваот

Спаситељ

Светлост

Свети Дух

Син Божји

Савест ( додајем овај појам намерно, јер је велики Јеротић рекао: ,,Савест је глас Божји у нама”, одувек у човеку присутан, мада често потиснут у таму несвесног.)

Сведржитељ нам је дао Слово и ми нисмо бесловесна бића. Мисао и разум нас издвајају као људе од осталих живих бића, доносећи нам спознају једне велике истине-да ми нисмо господари своје судбине ћак ни следећег минута после те спознаје, а камоли у дужем периоду живота.

Тек мисао наша освести нас
Кад све оголи се и туга је обавије
И усред сигурности највеће
То намах се открије,
Јер све твоје је што својим зовем!

Стога у немању овом сјаја пуном
Узимам опрезно колико треба.
След тај одувек дубоко разумем
Имањем увек не много испуњена
Немањем никад нисам заустављена,
Јер све твоје је што својим зовем!

Обе ове песничке слике се наслањају једна на другу, подсећајући на једну од парабола у Јеванђељу по Луки о човеку који је скупио много материјалних добара и који у једном тренутку каже својој души, парафразирам, ,, једи, пиј, весели се…” А Бог му на то рече да ће исте ноћи узети душу од њега … И наравоученије, ,,Тако бива ономе ко тече себи благо, а не богати се Богом.” Поука је јасна. Милица лилић у складу са искуством ,,след тај дубоко разуме, узима онолико колико јој треба”, не придајући превелику важност материјалном, али то  ,,немање” је никад није зауставило када је у питању њено сопствено усавршавање и духовно уздигнуће, писање песама и осталих прозних врста не ради промоције сопствене личности, већ првенствено из жеље да садашњим генерацијама и онима које долазе пренесе поруке о љубави према Косову и Метохији, светињама нашим, домовини и сл.када је родољубље у питању.Неизбежна је и њена духовност у рефлексивним и осталим врстама песама, однос према себи, људима и Богу-све засновано на љубави, племенитости и поштовању живота као таквог, без обзира о коме и о чему се ради.

Последња песничка слика је опет сва у контрасту, са наглашеним контекстом прихватања саме себе онаквом какву ју је ,,исклесао живот”, уз разумевање Истине о животу који те приморава да се ,,носиш” са свим изненадним изазовима:

Добро се слажу два пола та
Кад јесам и нисам,
И светлост и сена,
Носим се с њима колико умем
Некад струна, некад жена
И кад узлећем и кад тонем,
Јер све твоје је што својим зовем!

Тананост и разуђеност женске душе, интуитивне, рањиве, а уједно јаке, излази у први план, без обзира што се објашњава, рекли би, простим двојством. Милица Лилић  уме да буде ,,струна”( метафора) када ствара своје стихове за поколења и ,,узлеће” у надахнуће и већност. Она је и жена, заробљена свакодневницом, али, увек са свешћу о томе да ЈЕСТЕ и НИЈЕ, да ИМА и НЕМА. Наравно, рефрен је поново ту да нагласи основну поруку песме о којој је већ све речено на почетку приказа.
Милица Лилић је као особа и стваралац једна од оних благословених, за које владика Николај Велимировић каже: ,,Бог је на земљи само са онима који су скрушена срца и смерног духа. А с којима Бог станује, њима открива тајне света и живота и духовне дубине свеколиког свог писања кроз ствари и догађаје”.

Завршетак псалма 89.53: Благословен Господ до века. Нека тако буде. Амин.

Аутор: Светлана Јановић Митић