КАДА ПОЧНЕМО ЦЕНИТИ ПРАВЕ ВРЕДНОСТИ ТАДА ЋЕ ВАСКРСНУТИ СРБИЈА

Васкршњи интервју са Миланом Богојевићем најчитанијим писцем издавачке куће „Глас Србије“

Књига „Милунка Савић – ордење и ожиљци“ доживела је своје осмо издање од прошлогодишњег Сајма књига и једна је од најпродаванијих и најчитанијих књига у Србији. Издавачка кућа „Глас Србије“ припрема допуњено издање ове књиге и ускоро ће се наћи на киосцима широм земље, чиме ћемо славну српску хероину додатно приближити читаоцима. Писац Милан Богојевић је у међувремену представио своју нову књигу „Мале приче Великог рата“ посвећену заборављеним херојима, догађајима и знамењима Првог светског рата. Одмах након представљања књиге Милану је уручена и награда „Церска споменица што је био више него довољан повод да поново поразговарам са овим великим писцем и још већим човеком. 

Господине Богојевићу, хвала Вам што сте поред многобројних обавеза пронашли времена за „Краљевске новине“. Одмах на почетку желим да Вам честитам објављивање нове књиге, али и награду која Вам је уручена на представљању књиге у Шапцу. 

Хвала Вама Мајо, сигуран сам да је Ваше време далеко драгоценије и да су Ваше обавезе куд и камо сложеније с обзиром да сте мајка једанаесторо деце а да опет толико успешно водите издавачку кућу „Глас Србије“ и „Краљевске новине“. Искрено, радујем се сваком разговору са Вама. 

Књига „Мале приче Великог рата“ посвећена је заборављеним херојима, догађајима и знамењима Првог светског рата. Књига је објављена у години када се навршава сто година од завршетка Великог рата. Какви су Ваши утисци, како читаоци реагују?

Мислим да смо успели у намери да направимо једну квалитетну књигу достојну теме којој је посвећана. Имали смо посебну одговорност и због чињенице да је књига објављена у години када се навршава сто година од победе у Првом светском рату.  Видим да сте приметили да говорим у множини, није грешка, жеља ми је да истакнем податак да је на књизи радило десетак људи и сви су заиста у великој мери допринели да књига добије на квалитету. 

Идеја је била да направим једну књигу по узору на култне књиге посвећене Првом светском рату, попут рецимо „Голготе и васкрса Србије“, „Солунци говоре“„Витези слободе“… пошто је са тим циљем летвица била постављена заиста високо морао сам направити тим стручњака који ми је помогао у писању. 

Тај тим су чинили: Рецензенти књиге Предраг Марковић, Михаило Меденица и Маја Живановић. Лектор и уредник издања Сања Томић, прелом књиге Ана Шнеблић. Дизајн корица Александар Богуновић и бојадисање фотографија Зоран Бојовић. Издавач Дејан Павловић. 

Књига је модерног дизајна, велику вредност и сасвим нову димензију приликом читања дале су ретуширане – колорисане фотографије из Првог светског рата. Критичари кажу да је књига писана лаким наративним стилом и да на посебан начин сведочи о величанственим делима наше славне херојске војске. 

Ипак, оно што је најбитније јесу устици читалаца а повратне информације су за садауглавном позитивне. Видећемо, тек смо кренули… 

Књига је као што сте рекли објављена у години јубилеја – сто година од победе у Првом светском рату. Какав је Ваш став по питању обележавања јубилеја у Србији?

Мислим да је срамно шта смо урадили до сада, а посебно за ове четири године у којима смо обележили стогодишњице разних великих јубилеја. Немам више ни трунку сумње да смо заборавили највеће српске победе, хероје, милионске жртве..

Даћу Вам очигледан пример – доказ, свега што сам навео, покушајте да се сетите неке званичне државне прославе – обележавања неког од јублија који је оставио снажан утисак на Вас, нешто што Вас је емотивно померило и натерало да се замислите над судбином нашег народа… 

Видите. Ништа Вам не пада на памет. Верујем да је слична ситуација и са Вашим читаоцима у овом тренутку. 

А знате зашто је тако?

Зато што није било церемоније достојне годишњица које смо у протекле четири године обележавали. 

Рекли су ми неки пријатељи „Свуда је у иностранству исто стање. Нико више не поштује историју“

Загледан у савезничке земље, пре свега Британију и Француску, могу Вам искрено рећи да сам остао задивљен њиховим обележавањем великих јубилеја, тим односом према својим херојима и жртвама који су пуни поштовања и симболике… 

Имате ли одговор или претпоставку зашто је то код нас тако…? 

Мислим да је одговор на ово питање веома комплексан и са дубоким коренима. Оно што је сигурно јесте да је политика та која је увек била главни узрочник наших заборава. 

Своје хероје и славне победе смо скрајнули одмах након рата зарад бољег односа унутар нове државе Краљевине СХС. 

Комунисти су имали своје разлоге. Скрајнули су српске хероје зарад нове идеологије али их оставили минимално у жижи јавности зарад легитимности својих новоформираних хероја из НОБ.

Тешко стање деведестих година и борба за голи опстанак скрајнула је људима пажњу и сећање на сопственог деду који је Солунца а камоли на хероје попут Милунке Савић, Момчила Гаврича, Драгољуба Јелачића, Јелене Шаулић… 

Две хиљадите године Србија се определила за пут ка ЕУ коју данас представља Немачка. Нагађам, али само нагађам да можда опет жртвујемо своје победе зарад међународне политике. 

Са ове временске дистанце можемо јасно видети да увек када смо се одрицали свог идентитета, заборављали своје вредности и препуштали се новим „вредностима“ зарад неког извесног добитка, испоставило се да смо увек много више као народ губили.

Време је васкршњих празника. Када ће Србија по Вама васкрснути?

Знам да може звучати као истрошена фраза али сам апсолутно уверен да ће нам свима бити много боље онда када почнемо ценити праве вредности

Тренутно се као нормално пропагира незнање, бахатост и примитивизам. 

Онда када почнемо да ценимо поштење, знање, хуманост, културу… 

Тек тада ћемо почети и да поштујемо једни друге, и тек тада ће ова нација кренути да се уздиже и поносно усправља… тек тада ће престати да најбољи напуштају ову земљу а породице да се множе.   

Када почнемо ценити праве вредности тада ће васкрснути Србија

Пуно Вам хвала на дивним речима. Желим Вам сретне празнике и поздрављам Вас православним поздравом Христос Воскресе!

Ваистину Воскресе!

И да Србија што пре васкрсне… 

Новинар 

Маја Ковачевић