Свети Владика Николај Велимировић рекао је једном приликом да је у краљици Марији српски народ нашао све оно за чиме је жудео: идеалну владарку, добру супругу, пожртвовану мајку, вредну домаћицу, достојанствену краљицу. Краљицу су Срби чекали готово двадесет година, oд убиства краљице Драге Машин у мајском преврату 1903 године, па до венчања краља Александра јуна 1922 године, Срби нису имали краљицу. Краљ Петар је ступио на прeсто у већ поодмаклим годинама и као удовац. Узевши ову чињеницу у обзир нема сумње да су све очи биле упрте у нову краљицу, супругу краља Александра, румунску принцезу Марију Хоенцолерн Зигмаринген. Краљица Марија рођена је 1900. у Готи у Немачкој, а основно образовање стекла је на румунском двору. После завршетка Првог светског рата, наставила је школовање у Енглеској у “Хилфилд школи”, где су се школовала деца енглеске краљевске породице. Осим матерњег језика, добро је говорила енглески, немачки и француски, а кад је постала југословенска краљица, научила је и српски језик. Живот краљице Марије могао би се поделити на два дела, од венчања, па до атентата на њеног супруга краља Александра у Марсељу 1934. године, и од атентата, па све до њене смрти 1961. године. Први део њеног живота био је права бајка и заиста могао би се преточити у класичну причу о „принцезама и принчевима“. Имала је диван брак са краљем Александром. У браку су Марија и Александар добили три сина који су имена добијали у складу са идејом југословенства. Престолонаследник Петар, рођен 6. септембра 1923. име је добио по свом деди, краљу Петру Првом, Томислав, рођен на Богојављење 1928. добио је хрватско име, а Андреј, рођен на Видовдан 1929. године – словеначко име. Када је краљевска породица одлазила на Опленац, њени синови играли су се са сеоском децом, а и она сама одлазила је у посете обичном свету. Одмах после удаје помно је изучила српске обичаје. Крсна слава Карађорђевића је Свети Андреј Првозвани, па су у њиховом дому сваког 13. децембра (зато што слава пада у време божићног поста) око посне трпезе били окупљени рођаци и пријатељи.Краљица Марија је својим елегантним одевањем и префињеним укусом стекла титулу прве даме Краљевине Србије а можда и читавог Балкана. Ипак, била је потпуно свесна да је дошла у земљу која је скоро изашла из тешких ратова, па се трудила да својим примером покаже како је боље да уместо скупих поклона сви који могу улажу у хуманитарне сврхе. Организовала је хуманитарне балове, обилазила школе, болнице, обданишта, поклањала је новац добротворним удружењима, оснивала добротворне фондове. На Двору је често умела да угости децу показујући им како је скромност дивна људска особина, а за сва њена добра дела, народ ју је награђивао песмама у којима је славио њену лепоту и доброту, проглашавајући је за „кћерку сунца“ и за „велику мајку“. Својим уметничким склоностима и креативности пуштала је на вољу у атељеу вајајући и сликајући. Нажалост од њених многобројних радова на двору је данас остало само једно вајарско дело које представља витеза у контеплацији (размишљању) овај рад је настао непосредно након убиства њеног супруга. Са дворским особљем краљица је имала потпуно неконвенционалан однос, а због своје непосредности у контактима са обичним људима, њен лик и дело попримали су размере мита.
Други део живота краљице Марије почиње 9.октобра 1934 године, дана када је у Марсељу у атентату убијен њен супруг краљ Александар. Колико је први део њеног живота као српске краљице био бајковит толико је други део био трновит. Краљица је достојанствено и немо подносила своју бол поставши са 34 године удовица са три сина, од којих је најстарији имао 11 и требало је да постане краљ. Црнину је носила две године након смрти мужа и за то време потпуно се предала образовању својих синова и добротворном раду. У годинама које су уследиле она је преузела бригу о Друштву Црвеног крста, потписала Повељу о правима детета и даровала на десетине хуманитарних организација. Краљица Марија је личним средствима помогла зидање Дечје клинике у Тиршовој улици и Института за онкологију. Краљица Марија је због школовања своје деце решила да се привремено настани у Енглеској и буде поред њих пружајући им осећај породичног дома и још битније сигурности. Живели су повучено у једној маленој кући коју је Краљица 1938. Купила. Кућа се налазила на осамдесет километара од Лондона, у Литл Грендсдену у Бредфордшаиру. Испоставиће се да ће Енглеска постати и остати њена нова отаџбина. Почетком Другог светског рата и после капитулације југословенске војске, 17. априла 1941.у Енглеску долази и краљ Петар Други, који је постао симбол отпора према Хитлеру, а краљица Марија – симбол мајке мученице и удовице коју су Енглези славили. У ратним годинама, за краљицу Марију чуло је мало људи у окупираној земљи. А ипак, она је неуморно радила за њих – преко Комитета Црвеног крста, до краја 1943. године заробљеницима у логорима широм зараћене Европе упућено је око 7,5 милиона килограма пошиљки, од чега око 5,5 милиона килограма хране. Како окупатор не би сазнао ко заправо шаље пакете, краљица их је потисивала као Марија К. Ђорђевић.
Живот краљице Марије се до ток тренутка већ из корена променио. Живела је са синовима Томиславом и Андрејем у малој сеоској кући на имању „Стари млин“ краљ Лондона. Када је постало извесно да се никада неће вратити у Југославију када им је нова власт одузела све привилегије и имања, породица се повукла на имање у Кенту. Краљица Марија је наставила живот мирним сеоским животом. Синови су јој се бавили пољопривредом, а она је обављала кућне послове, а у слободном времену сликала и вајала. Бавила се и изучавањем уметности сликања. И даље је славила породичну крсну славу, поштовала све православне празнике, посебно Божић и Ускрс, али здравље ју је полако напуштало. Пред крај живота, краљица којој није сметало да постане фармерка, остала је без средстава и била је принуђена да продаје накит. Њен последњи службени снимак, урађен је да би се јавности приказала њена изузетно вредна дијадема, која је понуђена на продају.
Краљица Марија умрла је у 61. години. Опело јој је по православним обичајима служено у храму Светог Саве у Лондону, који је она подигла. Сахрањена је у Виндзору, близу гроба енглеске краљице Викторије, своје пребаке. Њени остаци данас почивају на Опленцу, у породичној цркви династије Карађорђевић.
Пише: Милан Богојевић
