Мајка Светога Саве

О Ани, супрузи Стевана Немање, доцнијега монаха Симеона – касније монахињи Анастасији, имамо мало прилично хетерогених података, који су ушли у традицију, али непоуздани – тако да је тешко доћи до правога и основаног знања о њој, које је засновано на провјереноме историјском извору. О њој је мало говорено, а још мање писано. Тако, огромни биографски садржај о њој остао је тајна. Највише тих података је скупио и на једно мјесто изложио академик Предраг Пузовић1. Из мноштва података истиче се њено поријекло дворско: из Зете, Босне, Хума, Француске, Мађарске… али је већина историчара мишљења да је била византијскога поријекла, кћерка грчкога цара Романа IV Диогена (1168-1178). Ово мишљење је најближе стварноме стању. Ако можда и није била његова кћерка, она је свакако била из његове најближе околине – са двора: кћерка некога из круга његових најближих сродника или сарадника, образована у ускоме кругу дворскога понашања и културе што је била добра културна клима и амбијент за њено даље развијање, узрастање и понашање, образовање и културу, за богаћења и стабилизацију њене личности. У пријатној клими културе и духовности напредовала је финоћом и њено образовање је узорно и примјерно. Оно је било и услов њенога финог понашања – и пред људима и пред Богом2.

Али кад је то било, и кад је она рођена, година није забиљежена. U браку су имали три сина: Вукана, Стевана и Растка (рођен 1175. године), и двије или три кћери; ипак, прије ће бити – двије: Вука је била имењака брата Вукана, замонашила се и своје крштено народно име Вука је замијенила светачким или календарским именом Теодора, али су два друга имена била Теодора и Јефимија.Тако њих су двије, а три имена: Вука крштено, а Теодора – монашко, а друго име Јефимија је лично име друге кћерке. Значи, Вука и Теодора су два имена а једна личност, па је тако ово питање чисто и не треба да прави никакву забуну. Вука је била народно име, а ова два су светачка или календарска. Од тројице синова два су имала народна имена – Вукан и Растко, а средњи – Стеван, светачко/календарско. Била је тако фина и њежна, интелигентна и отмена, а вриједна и вјерна – и мужу и породици, и народу и држави да јој није било ни сличне у цијелој нашој историји. Кад се Немања њоме оженио, имао је већ у посједу Дубочицу, област близу Лесковца. Византијски цар Манојло I му је, приликом њихова сусрета у Нишу 1163. године, додијелио ову област, одликовао га царским саном, дао му достојанство деспота, а женидбом је добио, као Анин мираз –Топлицу. Престо је добио 1166. године, а од 1168. имао је источни дио територије: Ибар, Топлицу, Расину…

На самом почетку брака отишли су до Куршумлије и ту подигли манастир Свете Богородице – то је једна од првих њихових задужбина, гдје ће она да проведе као монахиња задње године свога земаљског живота: Немања је абдицирао 1196. године, па су обоје пошли у Студеницу и на Благовијести их је замонашио епископ Калиник. Од тада су они : он – монах Симеон, а она – монахиња Анастасија. Сјутрадан се она вратила у своју задужбину код Куршумлије, а он је ускоро пошао у Хиландар гдје је живио до 1200. године. Она је преминула 1199. или 1200. године. Завршила је своје земно житије у Куршумлији, али је ускоро пренесена у Студеницу и сахрањена у њеној припрати – али кад, не зна се, јер то историчари нијесу регистровали; а Немања – сада Симеон, ускоро је пошао у Хиландар и тамо преминуо из овога земаљског свијета у свијет надтварнога наднебесја 13.фебруара 1200.године.

Њихов заједнички живот и рад је био складан. Немања је водио државу, организовао њен живот, градио манастире… а она највише у својој Топлици његовала породични живот: васпитавала дјецу и припремала њихово образовање. То је било у доста малом кругу Топлице – а то је оно међуречје између Косанице, Бањске и Топлице. Тај се предио зове Топлица и по бројним топловодним изворима и по бањским љечилиштима. Ту је његована топлота физичка али стварани су услови и за унутрашњу топлину, чему је од њене стране доприносила њена њежност и префињена култура.

Ана – касније Анастасија – од своје дјеце највише је вољела Растка који јој је, вјероватно, био најсличнији; посебно је бринула за његово учење, па ће он, ускоро, као млад, поћи у Свету Гору и добро проширити хоризонте свога школовања и продубити и обогатити своје знање, а стећи ће још веће и дубље духовно искуствено богатство. Свакако су од њенога рада подаци које налазимо у Житију Светога Саве од Теодосија (Издање Просвета – СКЗ,Београд, 1986), о Расткову учењу; то су кратке, сасвим кратке вијести, већина у обиму синтагме или зависне реченице, на које наши историчари образовања скоро и да нијесу скренули пажњу, а то није нешто стихијско и бесадржајно, него представља кратке напомене о планскоме образовању а не стихијски – иди, па што научиш. Може се слободно рећи да је то почетак, односно, претпочетак нашега систематског школовања. До његове организоване распрострањености проћи ће времена и времена, али – објединимо вијести из његова претпочетка. За Растка Савин биограф Теодосије каже: „Кад је дете ојачало даде га да се учи светим књигама“ (103); затим: „А она (Ана) ни по чему није заостајала у врлинама за мужем својим… и научивши их (синове и кћери) светим књигама и врлинама весељаху се у Господу“ (102). Растко, каже биограф, „изазиваше дивљење својим разумом у детињем узрасту, тако да су сви говорили: ово ће бити неко ново знамење“ (103-104). Како је у томе напредовао особито нам каже сљедећи исказ: „А младић, окусивши од знања божанствених светих књига, још чешће их прочитаваше и из њих почетак мудрости – Божји страх црпљаше“ (104). Физичка топлота топличке климе пружила је услове за унутрашњу топлину – духовну, и дала је образовање, па је Ана развила своју доброту и умножила своје дарове. Топлички топловодни извори и бањска лечилишта су били спољни услов за његовање унутрашње љепоте – моралне и васпитне. Ту је годинама његована и Анина љепота, доброта, финоћа ове тихе и мудре византијске принцезе, очувана њена фина љепота и господственост до 71. године кад је са мужем примила у Студеници монашки завјет и ново име Анастасија, и ту у Куршумлији у манастиру провела живот до скончања, чиме се преселила у вјечност 21. јуна 1199. или 1200. године.

У Топлици, таквој каква је климатски била, његоване су љепота и доброта унутрашњега садржаја, па је то био амбијентални услов за финоћу и унутрашњу љепоту. Само у томе амбијенту могло је да се, кроз дубоки садржај, пројави и појави ријеч – топлина. Није била у питању физичка љепота, него унутрашња, доживљајна топлина и оно што слиједи из ње; она није његована из литературе, него више из унутрашњега садржаја, али који је био оплемењен благодатном компонентом. У њој, таквој, добро присуствује душевност, благодаћу Божјом оплемењена, па сам ја – писац ових редова – могао крајем Другога свјетског рата да чујем само усмено од неписмених старијих особа ријеч – топлина; то и није била само топлота, него више непосредност, душевност, љубав… Писмено фиксирану не сјећам се да сам је икад нашао до најновијега времена – а о томе даље у овоме контексту. Ово упућује на закључак да је у клими топличке топлине било присутне и благодати Божје топлоте / топлине. Топловодни извори и бањска лечилишта били су услов унутрашње топлоте – моралне и васпитне.

Таква клима је била Анин амбијент и послије исељења из овога свијета. Она је у књижевности остала у Охридском прологу као Немањина супруга (3. фебруара се помиње са Симеоном Мироточивим), а дан њенога пресељења у свијет наднебесја није сачуван. Зато Николај није хтио да пише неки други датум, а о.Јустин Поповић је проучавао изворе који су пронађени и нашао податак који је унио у Житија светих (21. јуни).

Иза прописа о томе „како треба појати панихиде ктиторима“, дође – у виду додатне напомене – сљедеће:

„О панихиди Настасијиној. На исти начин треба да појете и на дан успомене блаженопочивше Анастасије монахиње, некада бивше супруге његове, месеца јуна 21“3.

Значи, послије овога нема мјеста никаквоме колебању, поготово кад се узме у обзир укупан контекст: пише Свети Сава – ко ће боље и надлежније од њега; па да је ово писано у Хиландару – куд ћете чистије и светијег простора, а посебно – што је то интегрисано у текст Хиландарскога типика, најауторитетнијег дјела у литератури наше традиције, кад су у питању прописи сакралне праксе. И тамо је тако практиковано.

Узимајући све то у обзир, није никакво изненађење, иако није правовремено писмено фиксирано, да је овај доживљајни садржај топличке духовности, особито у подвигу Ане – Анастасије, много старији од његовог назива/имена. Он ће да се јави тек на изласку из средњега вијека, па га данас имамо у двама-трима споменима наше лексикографије: то је израз топлина коју биљеже, региструју темељи наше лексикографије: Вуков Рјечник српскога језика па Rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika JAZU, (овај други даје паралелна значења: руски теплота, пољски cieplina, чешки teplina, бугарски топлина, словачки toplina (vrućina). И сад је, сасвим ријетко, можемо чути у усменом говору као израз интимнога доживљаја, односно изражаја о њему.

У савременом нашем језику имамо је код Његоша (1847). Тамо гдје је ријеч о томе како је „свијет овај тиран тиранину“, налазимо низ примјера шта у њему с чим ратује; при крају : „У њ ратује зима и топлина“ (ГВ, 2504).

Ово је било и колико ми је познато – уникум у нашој модерној литератури, све до наших дана. Та се ријеч винула у сам врх наше књижевности, Горски вијенац – и колико ми је познато – остала у њему до нашега времена. Наиме, наша савременица – умна, отмена и литерарно и образована и обдарена Драгана Бошковић у чланку Сећање на будућност (Вечерње новости, 28.5.2018, 12) употребљава овај израз и тако наставља Његоша који је продужио наш средњовјековни израз који испољава два унутрашња дубока, интимна и префињена значења: доброту и љепоту. Може да има још негдје некоји примјер, али – треба га тражити и наћи, па још боље обогатити и фонд наше лексике и богатство нашега унутрашњег садржаја, која није само топлота, него и топлина – доброта и љепота тога надземаљског садржаја и његовог квалитета овдје, у свијету и међуљудским односима које испољава та унутрашња топлота – топлина.

протојереј-ставрофор

др Димитрије М. Калезић

професор Универзитета у пензији

1 Пузовић, Предраг: Преподобна Анастасија – Ана, „Спаљивање моштију Светога Саве 159-1994“, Зборник радова, Београд, 31-38.
2 Енциклопедија православља, Београд, 2002, I, 45.
3 Свети Сава, Сабрани списи, приредио проф. др Димитрије Богдановић, Просвета – СКЗ, Београд, 1986, 94.