Осврт на Андрићград – камени град који враћа у прошлост

Продужена рука Ћуприје и Вишеграда

Идеја о граду од камена, између река Дрине и Рзава, објављена је крајем 2010. године. Градња је почела на Видовдан, 28.6.2012. уз звуке филхармоније, да би се 28.6.2014 ово здање званично отворило. Симболично пресецање црвене врпце, уз хлеб и со најавили су почетак једне нове приче.

Инспирисана делима нобеловца Иве Андрића и ликовима из његових романа, ова визија о Вишеграду и његово представљање кроз историју, изнедрена је лагано, рађајући јединствену туристичку и културну атракцију. Ово је, кажу, град који спаја епохе и његове посетиоце враћа у прошлост. На улазу је караван сарај, а у наставку обриси Аустрије, односно оног што је њен утицај могао изродити на вишеградском поднебљу. Отомани су такође оставили свој неизбрисив траг, такође присутан кад се стане на камени свод.

Каменград је продужена рука Ћуприје, њена настављена прича која наговештава призоре Вишеграда. Идеје о садржајима у Андрићграду су богате, од објеката културе у виду ренесансног позоришта, реплике манастира Дечани, биоскопа и галерије, од којих су многе увелико заживеле, па до Института Иве Андрића и Академије лепих уметности, хотела и хостела, градске пијаце, хелиодрома, апотеке, па све до пекаре и банке.

Киша нас затиче, па је и посетилаца мање. Како се разведрава, тако људи долазе и запиткују момка из обезбеђења куда поћи. Упућује нас на садржаје, уз препоруку где да попијемо добру кафу. Избор пада на кафе “Гoja”. Нисмо погрешили. Укус домаће црне, употпуњава боравак у кафеу на Тргу Николе Тесле.

У улици Младе Босне, на капији, налази се сувенирница са производима од керамике. Шоље, магнети и албуми за фотографије. Све у сврху промовисања ове јединствене приче. Продавачица не крије задовољство због културне обнове овог додатку Вишеграда. Закључује да је процветао од како је направљен камени град. На лицу јој блиста нека врста поноса што је и сама део те приче.

Крећући се каменим корзоом, наилазимо на споменик Иве Андрића, главни на тргу Николе Тесле, док у наставку поносито стоји кип још једног великана наше историје, Петра Петровића Његоша. Дрина се таласа у позадини слике. Све је још увек у процесу градње. Камен се утискује у зидине. Ниче малени град. Види се некакав дух заједништва и обитава већ видљив облик једне добре приче.

У крајњем делу комплекса стоји мала црква посвећена цару Лазару и косовским мученицима. Пространа је и фине архитектонске физиономије. Краси је једноставност. Иако није завршена, већ одише миром и миомирисима. Негде у позадини чују се разни језици, док мушкарац средњих година објашњава значење имена цркве и значај цара Лазара за српску историју. Прва литургија у овој цркви служена је Видовдана 2013. године.

Застајемо на тргу Николе Тесле. Посластичарница „Сецесија“ чини се као добар избор. Заједно са кафеом и биоскопом већ има своје обожаваоце. Крупне урмашице и ледене коцке. Туфахије намигују. Кажу да су овде тулумбе неприкосновене, а колач од сира са куглама сладоледа – обећава посебан угођај чулима. Кафа, домаћа и одлична. Прија уз ситну кишу по прозору.

24

Огромне фотографије Путина, Че Геваре, Фидела Кастра, Гандија и Џеронима чине простор оригиналним, док вињете на фењерима дају амбијенту пријатан тон. Цене су крајње пристојне.

Поподневно сунце се полако пробија кроз облаке. Сија се Дрина, вољена. Испред зграде пролази улица Томаса Мана. Поглед пада на пивницу преко пута. Паб „Код Швејка“, тик иза фонтане, увелико је чувен. Пиво је, кажу, овде најбоље, а вечерње испијање – пивопијама посебан гушт. За кратко време постао је неизбежно место за излазак градске раје и посетилаца. Ко год доведе госта у  Андрићград, одвешће га право –  код “Швејка”. Нуди разнолик избор пива у шта смо се и сами уверили.

564

„Сецесија“ се нагло испунила гостима. Чује се ијекавски милозвук. Споменик Андрићу помно нас гледа кроз окна прозора. Или смо се ми сви загледали у њега.

Иво је озбиљан, загледан у под и вечито са рукама у џеповима. Ненаметљиву појаву и његов озбиљан, готово забринут лик, скулптор је успео да овековечи у камену. Наставља да живи тихо, какав је и био.

Ћевабџиница „Касаба“ заједно са пекаром „Пекотека“ остале су резервисане за следећу посету.

 

Вишеград

Стоји на строгом истоку Српске, на тромеђи три братске земље, заједно са Дрином као природном границом. Одувек га волим. Вијугаву панораму и завесу сачињену од шуме врбе и јове. Тунеле на самом улазу у град, са прозорима који брзински уводе у мистику његовог поднебља. Дрину која вијори кроз град и уклапа се у зеленило, чинећи слику хармоничном. Ћуприју – која спаја, а никада не раздваја.

Ова задужбина вишеградског дечака и касније великог везира Мехмед Паше Соколовића уврштена је у Унескову листу светске културне баштине, јула 2007. године.

Мост је један од најзначајнијих националних споменика БИХ. Његових 11 лукова изнад којих се вијори прелеп профилисани венац, заједно са оријенталним тоном који га краси чине овај мост једним од најлепших израза архитектуре и ремек делом тадашњег доба.

Мештани кажу да Вишеград одавно није био тако жив. Има много туриста и Андрићград доприноси његовом развоју. Попримио је, кажу ново рухо. Стара ћуприја стоји, ћути и посматра свет који се мења.

И као што је рекао Иво Андрић: „Живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја.“


Notice: Тема без comments.php је застарело почев од издања 3.0.0 и тренутно не постоји алтернатива. Молимо вас да укључите шаблон comments.php у својој теми. in /home/artistod/public_html/kraljevske-novine.rs/wp-includes/functions.php on line 3968

Затворено за коментаре.