Песма „КОСОВСКИ ЗАВЕТ“ (посвећено сени краља Александра Првог Карађорђевића, ослободиоца Косова)

Oj, Косово, главо Лазарева,
гле, Ти си нам други Јерусалим,
продужетак гроба Господњега,
олтар земље небом осијани,
извиискра праха Немањића,
непредато срце Обилића,
света песма лозе Петровића,
српске Спарте жила куцавица,
нов завичај српске поезије,
стуб свештене историје Срба,
азијатска капија к Европи,
нама двери к Царству Небескоме,
исходиште наше духовности,
храм љубави јаче од свих смрти,
плен зависти ада невидбожног,
Гетскимански врт српског народа,
огледало савременог света,
хитон Христов што се не да делит’,
жива рана светосавског рода,
која нас је све онебесила,
христоликом жртвом освећена
и реч наша још увек најскупља.
Твој смисао није у времену,
које губи мегдан с гробовима.
Ако икад тебе заборавим,
нека мене и десница моја.
Отето се кадкад и поврати,
поклоњено заувек се губи.
О, косовски дивни мученици,
васкрсења ви сведоци верни
и вечнога људског достојанства,
увенчани сви победоносци,
заточници слободе од греха,
љубав вам је основа прегнућа,
вера беше скупља од државе.
Ваше кости нашe су тапијe,
а крв семе за нараштај нови.
Боже мили, чуда највећега,
ви сте мртви јачи него живи,
живот дасте да живи будете,
јер Бог није у сили но правди,
која држи земљу и градове,
а невиност и образ су снага
још најјача у свим световима.
Нек’ сад поју Високи Дечани,
лепа, царска лавра Грачаница,
Пећаршија, Сион српске цркве,
с Метохијом, срцем Црне Горе,
Литургију, лепшу од живота,
она нам је права отаџбина
…једина и…неокупирана…
о човеку истина највиша.
Чуј, Господе, на свему ти хвала
и опрости дужницима нашим.
Преко Крста сјаје сви дарови,
од Њега тек бесмртност жањемо,
он је потка људскога живота,
жезал Божји, чувар васељене,
лепота што печат смрти ломи.
Без Голготе нема васкрсења.
Догодине, браћо, на Косову!

Вукосав Илић из Крушевца