Издавачка кућа ,,Глас Србије” је донела одлуку да покрене штампани часопис Глас академске Србије и тим поводом разговарамо са протојерејем-ставрофором, др. Димитријем Калезићем, универзитетским професором у пензији

Глас академске Србије:
Поштовани оче Димитрије, повод за овај разговор је покретање новог часописа Глас академске Србије  а покретач је издавачка кућа Глас Србије. Ви сте осведочени пријатељ наше куће и први сте у низу академских грађана Србије са којим разговарамо. Сведоци смо да се данас нижу друштва, удружења,и  институције који у свом називу имају реч ,,академија“. Чак има случајева да се може добити и звање ,,академик” а да то нема никакве везе са САНУ. Да ли је то још један суров начин да се у Србији свака вредност деградира и умањи? Волели бисмо да нам кажете какав је Ваш став о томе.
ДК: Појам и назив Академија води своје поријекло одавно, у континуитету: око 387. године прије Христа основана је близу Атине – Академија, именована према имену митскога хероја Академа. Она је брзо постала име и појам за нешто велико и културно, за образовање и васпитање, за науку, етику, естетику… кроз генерације и вјекове – прво грчкога, па уопште старога свијета, а онда даље ренесанснога и још даље – до данас, и убудуће… Нарочито се обновила и развила у XV/XVI вијеку кад су фигурирали Косма Медичи и Марио Фичини. Касније тај појам и његов  углед се шири, разраста, напредује… прерастајући чињеницу да ју је цар Јустинијан 529. године био затворио ради ефектније борбе са паганском идеологијом и њеним дивљањем.
У новом вијеку је, особито у европским државама и њиховим културама, њен углед био на висини, окренут даљем ширењу и узрастању: напредовало се у разним димензијама јер су резултати постизани. Тако је то до нашега времена, кад је то напредовање прешло у множење, па данас имамо академија разних нивоа, профила, струка, праваца… а у нашој културној клими и амбијенту СКА, односно САН, па САНУ, је та највиша која чува и гарантује идентитет и континуитет, а друге академије су „академијице“, од којих се за неке не зна ни њихова организација, ни њихова висина ни обим, ни резултати, ни …Овако прекорачивање свих облика, садржаја, димензија, праваца… као да брише – јер их уклања – све обзире, услове, резултате. Лако је назвати се академијом, али – на основу чега: гдје су услови,  а гдје резултати? Значи, све академије нијесу исте: једна једина је Академија- то је СКА, САН, САНУ која чува идентитет, висину и континуитет, а све друге су без таквога коријена, висине и  обима, идентитета, резултата…. Кад се каже академија, а из контекста се види да је то САНУ, треба је редовно писати великим словом, јер је она јединична, једна без друге, нема множине, док све друге – сваку посебно, треба писати малим словом са обавезним њеним посебним именом које се пише великим словом. Ово ради идентификације – да знамо о којој је ријеч.

Глас академске Србије:
Све су учесталији и напади на СПЦ. Скоро да ни једна изјава црквених велико-достојника о кључним проблемима у Србији (борба против беле куге, абортус, рађањe) не пролази без јавне осуде од представника власти. Може ли Црква да издржи притисак од свог сопственог народа?
ДК:  Нормално је да наши црквени великодостојници – јер су црквени, велики и достојни – скрећу пажњу негативним тоном на кључне проблеме (бијела куга, абортус и слично), али није ни добро ни нормално што такво – а оно је здраво – реаговање не пролази без осуде, кад бар не добија одобравање, прихватање, подршку…

Глас академске Србије:
Сведоци смо да разни фактори и чиниоци из дана у дан раде на разбијању црквено-народног јединства. Мирјани не знају ко стоји иза разбијача – властодршци због принципа ,,завади па владај,, или су у питању страни фактори.
ДК: Ово је питање као без поријекла и ауторства, а ево га, није измишљотина. Али је питање – како овој нездравој појави и њеним посљедицама стати на крај, односно како је ишчашити – не сломити или пресјећи, него ишчашити, и тиме измијенити и организам и бића уопште од те деструктивне дјелатности. Овдје нема другога основа и метода до дубинскога кајања и тиме стварања услова за здравље и здрави напредак бића у цјелини. Из дна излијечено и оздрављено биће даје услове и могућности за рад, а такав рад, уз помоћ и благослов Божји, омогућује и доноси позитивне резултате.

Глас академске Србије:
Свакодневно се суочавамо са урушавањем српскога националног идентитета.
Обзиром да је СПЦ имала најважнију улогу у формирању српске нације као и српске државе, логично би било да и данас учествује у очувању  једнога и другог. Има ли Црква воље и снаге за то?
ДК: Идентитет је за сваки субјект оно најдубље, најшире, најобухватније… што га чини оним што јесте и његовој субјективности даје основ, полет, гаранцију… за чување и разрастање идентитета. У српском народу је најдубљи и најшири, најсигурнији и најоригналнији основ Црква – посебно из предвремена, вјечних основа, ширина и перспектива, јер Црква као тијело Христово омогућује и гарантује идентитет Српској цркви која се у њу усаборњује, свакоме њеном вјернику, јер је Бог надтварни оригинал а човјек – слика тога надтварно-тварног Оригинала који је и вјечан и времен, па живи – а не само претрајава – вјечно у времену. Ту је Црква дубља и обухватнија од свих основа, и код Срба и њихове Цркве је Свети Сава главни основ и услов њенога тварно-надтварног идентитета. Пет стотина минулих година косовске отуђености су основ за другу етапу наше наде и трајања позитивног решења. Овдје нам може (и треба) да буде основ у људској димензији надања ријеч краља Николе Петровића. Кад је митрополит пећки др Гаврило Дожић (1913) донио на Цетиње сагласност Цариградске патријаршије да Пећ и друга тржишна мјеста послије рата балканског, ради напретка Цркве, припадну Црној Гори, рекао је: Високопреосвећени господине Митрополите, чувајте ми кључе мојих милих Високих Дечана!“ Ту је надвремена гарантија: вјечност се улила у вријеме и гарантује му наставак, продужетак у идентитету. С тим је, на свој начин, и УНЕСКО сагласан и дао је Дечанима, Грачаници, Богородици Љевишкој и другим светињама високо мјесто на својој листи вриједности. Из ових примјера се види да је Црква у потпуности надлежна за ова питања и да је то њен круг одговорности, питања, бриге… а није у питању само Српска црква као једнина, него Црква као богочовјечанско тијело чији су чланови сви њени вјерници. Српска црква је Црква Божја организована у српскоме народу – не јуче или прекјуче, него прије осам вијекова: идућега године (2019) биће пуних осам стотина њенога историјског постојања и закорачења у нови, по реду, девети вијек историјског постојања.

Глас академске Србије: 
Наши преци су чекали пет стотина година да наше поново буде наше. Хоћемо ли ми имати довољно стрпљења да сачекамо да Косово буде наше?
ДК: Косово је наше и ми смо његови – то је запечаћено 1389.године, на дан Светог пророка Амоса, и заливено је српском крвљу, проливеном „за крст часни и слободу златну“ – за Царство небеско, па је оно од тада свето Косово, а Метохија – имање, економија је посед манастирски/црквени, па како да то буде својина онога ко нема цркве/манастира? Тај би морао сад да је преименује. Како да свету српску земљу Косова и Метохије дамо/уступимо шиптарима/качацима који н немају на земљи цркву и равнину наднебесја?

Глас академске Србије:
Колико је још у нашем народу јак дух Светосавља. Да ли је могуће остварити саборност коју нам је заветовао Свети Сава и на тај начин превазићи свеколике невоље које нас салећу.
ДК: Саборност светосавља засновао је Свети Сава и ми смо је такву, оригиналну, наслиједили па је она, таква, гаранција нашега поднебесја овдје на Земљи. Такво, надвремено поднебесје је ту на Земљи, у времену и историји, као живо оприсутњење у историји и времену ведрина и светиње наднебесја. Зато у Светосављу није историја само трајање, него има и свој виши, надидеолошки и надвремени квалитет. Усвајајући га, ми тиме дишемо и хранимо се, па нијесмо само биолошки, него виши квалитет, зачињен светошћу која није од овога свијета. Зато, Светосавље није идеологија него – светост и светиња поднебесја на Земљи, која историји отвара пут у вјечност.

Глас академске Србије:
Како да данас у двадесет првом веку дефинишемо српски национални интерес?
Шта би требало да су нам приоритети а шта циљеви’?
ДК: Ни приоритет ни циљ не може бити ван, ни мимо оријентације, правде, дијела… светиња Косова и Метохије, учења Светога Саве и плана и вриједности тога циља. Интерес српског народа и његове Цркве испољавао се вјековима, и сад је нама примарни задатак и циљ да то сачувамо у своме обиму и капацитету државном, културном, духовном… и тако упутимо крају свијета и с њиме дочекамо крај – циљ историје.

Глас академске Србије:
У хришћанском учењу постоји правило: када пожелиш нешто да кажеш, добро промисли и боље је да прећутиш. Мислите ли да нас је прећуткивање довело до овога где смо данас?
ДК:   Овдје важи као незамјенљив одговор наша народна изрека: Говори само онда кад имаш нешто важније/вредније од ћутања да кажеш, а ћутање није, значи, само празнина и мук. У њему и његовој нефизичкој и надтварној топлини његују се вриједности личне и моралне – оно што представља суштину људскости, њену надбиолошку боголикост, а његује се у унутрашњој интими топлине – личне и моралне, а не спољне топлоте. Ово је вриједност која представља и гарантује наш идентитет. Она је оно сржно, боголико у нашој човјечности/људскости. Њој треба да смо отворени и окренути.

протојереј-ставрофор
др Димитрије Калезић
професор Универзитета у пензији