СЛАВА СРПСКИМ МАЈКАМА

Не треба бити превише опседнут катасрофичним предиђањима и тумачењима свакодневних дешавања да би се схватило како српски народ крајем прошлог и почетком овог века преживљава најгоре тренутке у својој историји. Оно што се заиста дешава далеко је потресније и суровије од емотивног доживљаја, бриге за свој народ и пренаглашеног тумачење стварности чије се ружно лице овде одомаћило, као сурова клетва. Српски народ, уз који је током читаве историје обавезно ишао и епитет херојски, налази се на својој историјској и биолошкој прекретници.То је народ који полако нестаје, бројчано и територијално, народ заражен белом кугомкоја прети да у црно завије и сећање на узвишене тренутке националних узлета. То је народ чија деца, као нешто најлепше и највредније што има, одлазе у потрази за животом на све стране света. Уплакане или надом очеличене мајке испраћају своја чеда у туђину која је мање туђа од родне груде, у загрљај другим људима, другим културама и историјама где се полако гаси пламен српства и остаје само магличасто сећање на српски мит и бол у срцу због онога што је сурова стварност.

Али никада овај народ, чак ни у најсветлијим годинама свог постојања, није било лишен бриге за опстанком, није био лишен страха да ће му одузети све што вреди и чини га оним што јесте, да ће га лишити његових најбољих синова-соколова и одувати са ове ветрометине као испошћено стадо, као племе бескрвних изрода и преобраћеника. И то је тај процес који траје вековима и који се само мењао у складу са технологијом биолошких и психолошких ратова, аспирацијама освајача и интензитета њиховог апетита. Било је тога и пре најсликовитијих и најболнијих призора отете српске деце коју су јаничари у сепетима на коњима одводили некуд далеко да се више никад не врате, бар не као Срби свесни свог идентитета. А мајке су остајале на обали Дрине, да запомажу, наричу и чупају косе. И та веза мајке и детета, сина пре свега, постала је трајни и најузвишенији симбол овог народа, његова трагична и херојска особина и његова суштина која је из реалности отишла у мит, а онда се поново вратила у садашњост и загосподарила српским генима.

Јер народ са оваквом судбином, да би опстао, морао је да има синове способне да се супротставе освајачима и свима онима који су хтели да нас нема или, у бољем случају, да будемо само робље без памћења и идентитета, извршиоци простих послова за своје господаре. А те и такве синове, којих је били и који нам служе на част и понос, родиле су мајке. А мајка великог сина уграђеног у темеље националниг бића једне нације није само биолошки дародавац живота, који не ретко зна да буде и казна, она је у неку руку и богородица или богомајка. То је зато што су и особине највећих српских синова морале да превазилазе способности обичног човека и уздигну се до оне сфере која се сматра надљудском или надчовечанском. Да није било таквих вероватно да ни ми не бисмо трајали до данас, а њих свакако не би било да није било њихових мајки које су им удахњивале живот, училе их првим корацима и васпитавале у духу честитости, поштења и јунаштва, али јунаштва у смислу да се одбрани своје. И колико год ти синови били од великог, понекад и суштинског и животворног значаја своме роду, увек су их далеко надрстале њихове мајке, створитељке које су бделе над њима поносно раширених анђеоских крила. И сваки велики син, колико год се уздигао својим моралним и витешким квалитетима у судбоносним историјским догађањима, а овде су сва догађања судбоносна, све више је постајао знаменити поклон народу своје знаменитије мајке чија је слава расла и постајала мит, али и неодвојиви део свенародног сећања, поноса и дивњења. Долазећи из тишине, из тајне и беспућа непознатих животних околности те мајке су преко својих синова постајале оријентири, степеници ка нашем колективном успону или трајању, постале су одреднице које нас дефинишу као оно што јесмо подгревајући наду да наше трајање има неког смила и да смо као народ заслужили много значајније место од овог на којем тренутно јесмо.

И није толико битно чија је крв у њиховим венама ако су своје синове рађале овде, у овом народу и под овим небом које се нагледало свакаквих несрећа. Чак би се могло рећи да највеће људе српског народа и нису родиле Српкиње, али су оне постале још веће Српкиње зато што су родиле велике Србе, а и у томе, вероватно, има неке судбинске предодређености, неког космичког правила које о томе одлучује

Сетимо се само Свете Анастасије која нам је подарила осниваче модерне српске државе, три стуба српства на којима ова држава почива и дан данас. Па Јевросиме мајке без чијег присуства ни јунаштво Марка Крељевића не би могло да се уздигне до тих висина са којих је вековима служио као узор, као заштитник и макар и у миту отелотворени родоначелник правог српства. Па мајка Југовића, надалеко чувена хероина чија се жртва за добробит свог народа ни са једном другом не може мерити.

Таквих примера је било и међу мајкама чија деца нису достигла светску славу, нису ушла у историју али чији допринос није мање значајан и које су остале анонимне, или мање познате да и из те димензије и из неке животније варијате буду расадник мајчинства и мајчинског доброчинства. А било је мећу њима и краљица, и племкиња, мајки ратника, научника, писаца па и обичних људи који су својим херојством сопствени живот жртвовали за добробит свог народа. Но, поменимо само неке, јер је немогуће одужити дуг свима у једном тексту, сетимо се, рецимо, мајки српских краљева, српских владика, хајдука, косовских мученика, мајке Николе Тесле, Вука Караџића, Пупина, Миланковића и безброј других, па све до мајке Новака Ђоковића у којем је на најбољи начин сублимиран тај срски ген који ће, надам се, очувати овај народ, а славу српске мајке сачувати и уздићи на ниво светиње, што она, судећи по свему, и јесте.

Маја Ковачевић