Шта то беше породица?

ПОРОДИЦА у „слободном паду“

У времену потпуне немоћи појединца, па и народа који не припадају живим империјама, остаје нам једина могућност да кажемо отворено, искрено, из дубине нашег искутва и спозање, нешто што је већ дуже времена предмет напада, разарања, укидања али и стављања на стуб срама и заосталих раритета којих се још сећамо.

Сва средства информисања пуна су бруталних појава које директно погађају породични живот, тврдећи да је породица крива за ту поплаву примитивизма али и олаког страдања људи свих узраста. Изгледа да не постоји неки други ,,случај,, који би био изложен на стубу срама и одговорности за сва зла која се данас догађају а да се породице не уметне као главни кривац и произвођач тога зла. За све људе, кји су склони размишљати и том феномену, за разлику од оне велике масе која мирно пролази поред свих појава који погађају темеље људског битисања а да их не примећујуе, намће се велика брига и оддговорност бар оних који овлаш прате те појаве. Изгледа да нас ништа не погађа или не узнемирава као мноштво појава које скрнаве све карактеристике добре породице. Отуда је веома упутно темељно размислити о том проблему и покушати да се он доведе у оквире разума и етике.

Наиме, одувек су људи, који своју разумну моћ сматрају највећом врлином и снагом, настојали да што пре и што боље, предвиде неке појаве које могу, пре него што добију снагу дивљине која може угрозити њихов живот и постојање.Та моћ предвиђања, која се заснива на дубокој спознаји целине неке појаве, па и њених последица, спашава човека од изненађења и неспремности да се појави супротстави на време и успешно. Што нас појаве више затекну ,,на спавању,, то ће последице бити веће а некад и разорне до степена нестајања оних људи и цивилизација које нису на време придавале значај појавама док су биле у зачетку. Лекари тврде да је врло мало болести које се не могу лечити ако су на време примећене и ако су оболелима тада давани одговарајући лекови. Та ноторна истина важи не само за телесно здарвље, него и за целокупни људски живот. Толико се потроши енергија, средстава, времена, животних недаћа само зато што нисмо на време приметили зло које долази да нас уништи, да је правилно рећи да су људи бесловесна бића, да користе своују памет на непаметан начин, да је неким случајем мало зла која су им се догодила а која су могли спречити.

Умни Рене Декарт, анализирајући употребу највеће људске снаге, УМА, нуди правила која би, кад се поштују и користе, обезбедила да ум умствује. Наиме, он сматра да је веома мало људи који не мисле да су веома паметни и да чак имају превише памети, коју олако просипају на све врсте глупости, са којима долазе у додир у свом животу, али да се уопште не ради о томе. Дакле, није проблем колико је који човек умнији, већ о томе колико сваки човек користи своју умну моћ на уман начин. Тек тада његов ум долази до изражаја и показују степен умности сваког човека, Када бисмо нешто више знали о томе, не бимсо се бусали у прса и твдили да смо паметни људи само зато што имамо орган способан за размишљање. Ако ту пшамет користимо на непаметан начин, онда нам памет, коју имамо не само не користи на оно што њу показују у свом светлу, него можемо памет користити на најгори могући начин, производећи многа зла и себи и другим људима. То је врста злочина чији смо сведоци сваога сата.

Породица као светиња или као зло

О породице се може говити на разне начине. Један од њих је и размишљање о породице као највећој светињи, као основној ћелији сваког друштва, као родилишту људксог рода, као семеништу људске културе и центру бриге о човеку. Можда је данас сумњиво на тај начин говорити о породици у време глобалистичког укидања родитељства, у време када нестаје сваки значај породице и када се она премешта у музеј старина. Покушава се, на све налине, да се докаже њена застарелост, трдиционалност, превазићеност, готово као сметња модерној цивлизацији у којој влада бизнис, калкил, моћ технике и економије, наметања диктатуре демократије и фетиш американизма и еврофанатизма. То што се тиме сеју веома различити облици зла, смрти, хулиганства и дивљаштва на сваком кораку, није предмет дубоких проучавања,него предмет стварња мнигих облика замене за природну породицу. Докле иде та сулуда идеја беспућа, можда најбоље говори и то ,,демократско,, право да се стварају ,,бракови,, тамо где су по рироди немогући брачни односи. или да се праве или бар називају породице које немају ни оца ни мајке, већ неки хибрид који је знак озбиљне мане а који хоће да подиже туђу децу да би се доказао као позитивна породична енергија. Дакле, и деца постају део опште игре, употребе, експеримента са ,,чиповима,, који ће их спремити за сваку мржњу према природним родитељима. Ствара се општа клима да су родитељи главни кривци за све облике зла који се слободно манифестује као велика моћ и понос људи.

Примитивна, дивљачка породица у којој се није знало ко је отац деци, у којој је борба за опстанак наметнула суровост и недостак било какве одговорности и савесног промишљања о смислу постојања породице,, веровали смо да је прошла. Примитивна породица се враћа са новом снагом и још већим степеном примитивизма у цивилзацији која себе назива највећом демократијом, слободом и владавином права и мудре политике. Та врста мимикрије не може да прикрије да се у огромни количинам и облицима манифестују најгори облици људских емоција и утилитарне свести. Откуда то?

Има и данас људи који памте постојање породице као највеће светиње људксог живота. Породични односи, обичаји и норме, облици поанашња и одговорности свих узраста за углед породице, за њен успешан рад, за уважавање родитаља као гаранта породичног живота, за односе браће и сестара као највеће драгоцености која се брижно негује и чува, који се доживљавају коа властита веклика вредност,унутрашња заповест срца и ума, као гаранција да не може постојати феномен усамљености као велико зло савременог света, као гарант друштвеног положај који произилази из угледа породице, је изгледа прошлост.

Веома поштујући своју ужу и ширу родбину, посебно ујаке или стричеве,који су и мене доживљавали као своју децу,приметио сам да старији брат мога оца и отац негују необичне међусобне донсое поштовања.Једном сам запитао оца, који је већ имао 8о. година, да ли су се он и његов брат иакда посвађали или попреји погледали? Он ми је, зачуђен тим питањем, одговорио: ,, Бог с тобом Драгољубе. Никад. То не раде браћа,,.Браћа и сестре, као и њихова деца, имају највећи степен међусобног разумевања, толеранције и поштовања, и знају сасвим сигурно, да би , бранећи онога ко је нападнут, дали и свој живот. То је модел породицње као највеће светиње. Ту се не поништава ничија посебитост, ничија воња или самосталност. Напротив. Управо те особине постају основа међусобних односа свих чланова уже, па чак и шире породице. Штета је што такви породични одноиси нестају са нестанком само једне или максимално две генерације чланова породице.

Родитељи ;„свето или профано“

Данас се деце стиде својих родитеља, избегацају их на сва начине, губе осећај било какве одговорност за њихов живот, налазећи да би им то била велика сметња уживању и самосталности. Проредили су се сусрети родитеља и деце, уначади и одраслих, браће и сестара. Није ретко да се управо у том кругу живота, развија највећа мржња, сујета, одмазда и сваки иблик вређања као знак модерног живота. Неки други идоли се рађају и маме срца и свест младих. Јаз, који се ствара све већим, између генерација у самој породици, не дозвољава да имају нешто заједничко што би их окупљало на породичним свечаностима, укључујући и славе, по којима су Срби били чувени у свету. Породичне славе су увелико очувале на окупу породицу, омогуће јој да се препознају, зближе и развијају топле односе.

Може мајка или отац, чекати на капији или у стану,колико хоће, долазак некога од деце или уначади, који су разним поводима отишли од породичног гнезда у ,,бели свет,,бар да их виде и загрле, а да не усахну од чекања. Од топле породичне атмосфере, љубави и међусобног поштовања и помагања у свему, нема готово ништа. Забадава је и то што је тек недавно породична слава ушла у неки календар историјске традиције и вредности, када је престала бити општа појава и обележје породичне бриге и поштовања традиције. То место заузимају кафане, луксузни хотели, весела друшта, безбрижна младост која нема граница ни у чему, док старији чланови породице седе у неком запећку,молећи се за здравље и срећу разбарушене младости,чувајући породично огњиште. Створио се велики јаз између генерација које се све мање познају и поштују, које се неуважавају и које више не уче једна од друге. Њих више не спаја ни рад, ни весеље, ни жалост, ништа. Лутају просторима живота као сви номади, и сматрају да им је домновина и породични дом свугде где могу остваривате своје тренутне жеље.

Стубови друштва на раскршћу

Нема ништа нормалније и природније до сматрати породицу и школу као два стуба васпитања свих људи. Васпитањем се добија људски образ васпитаника а образ је највећи доказ да је неко образован. Отда и велиак радост родитељА НЕ САМО КАДА СЕ ЊИХОВА ДЕЦУ РОДЕ, НЕГО И КАДА ПОЂУ У ШКОЛУ. Заправо, полазак у школу и школовање уопште, се сматрало највећим благом целе породице. Зато је породица све чинила да обезбеди својој деци школовање и да ужива у њиховом расту. Заправо, усопех деце у процесу школовање је била најбоља инвестиција и доказ да ће од деце бити зрели људи.Успез на том плану се сматрао личним успехом родитеља и иазазивао је највећи понос у целој породици.

Онај систем школства који је поделио васпитање и образовање на два независна облика људске свести и понашања, довео је до потпуног бесмисла и једно и друго. Само луд човек може тврдити да неко може бити васпитан а не образован или обратно. Дакле, запто се сматрало да су породица и школа два темеља васпитања и образовања? До сада се није пронашао инкубатор у коме би могао настати-родото се човек без васпитања и образовања ун утар породице и школе.

Чак и пренатлни перид човековог живота садржи у себе фактор васпитања и образовања. Наиме, мајка и отац, својим постојањем, односом и схватањем суштине људског живота, уносе делић себе у дете још у том периоду његовог постојања, које од њих настаје. Тај процес се наставља током раста детета. Реч мајке и оца, са пунином свог садржаја, је у свим норамалним ситуацијама, прва препознатљива реч која носи у себи сву драматику одрастање. Ако се томе дода и фактор родитељске љубави према детету, онда се постиже оно што свако ваљано образовање подразумева. Ако тај фактор недостаје, онда се ствара нека врста лажног васпитања и образовања. Њега деца врло лако и врло брзо препознају. Верује се и да школа има у себи исту такву родитељску љубав према васпитаницима и да зато те две љубави, могу постићи највеће резултате.Дакле, нема ништа природније до да породица и школа сарађују у истом процесу, на веома сличан начин. Уосталом, нема васпитања и образовања без љубави и оиверења између оних који васпитавају и оних који се васпитавају. Не шпостоји васпитање на силу. Сила изазива само страх, отпор, неправду и бежање. Никада ђаци нису побегли са часова наставника кога воле већ од оних који часове претварају у насиље над свешћу и људскошћу својих васпитаника. Забадава су сва средства којим се васпчитзаници кажњавају и приморавају да буду ,,полсушни,,. Послушни шаци су најчешће, ограничене личности које немају своје ,,ЈА,, и које једабв чекају да им неко наређује. Послушност као особина, коју неки васптачи истићу као највећи квалитет онихх којима предају, постаје животна навика и од тих послушних лако се стварају масе одраслих људи којима се манипулише на све начине.

Ниче као узор „Бог је мртав-школа без васпитања“

Ако се то догађа онда је посао и породице и школе узалудан, чак и противуречан. Онда се заправо и не ради о васпитању, него о преваспитању у коме се сударају те две енергије и често потиру. Тада је САСВИМ ПРИРОДНО ДА ВАСПИТАНИЦИ НЕ ВЕРУЈУ НИ ШКОЛИ, НИ ПОРОДИЦЕ. Остаје им да верују само себи или сцојим вршњацима, односно ономе ко им нуди најпикантније и најлакше облике васпитања. Они се заптраво налазе у васпитном лонцу или папазјанији где је све и дозвољено и забрањено, јер немају сигуран ослонац на коме би изграђивали чврсто стајалиште.

Није чудо што милиони младих не поштујеу ни породицу ни школу, који су у великом сукобу око основних вредности у животу. Ако се томе дода потпуно одсуство сваке плодне сарадње породице и школе, онда нема ни љиховог утицаја на васпитаника.

Потпуно је наивна мисао неких родитеља да они шаљу своје дете у школу да их она васпитавала и образовала, скидајући са себе сву одговорност за те две животне вредности. Јоп ако настане препуцавање између породице и школе о узроцима ,,накарадног васпитања и образовања,, које манифестују њихов заједнички производ, онда је на делу општа лудница која производи оно што јој је у природи.

Ван спознаје значаја и улоге породице и школе у процесу настајања и негативних и позитивних енергија васпитаника, јавља се неки паметњаковић из Владе или министарства за образовање, који је одавно изгзбило сваки осећај одговорности и за васпитање, који нуде своје програме, курсеве, едукације, мере и томе слично, верујући да могу заменити и породицу и школу. То је само додатак огромном политиканству овог процеса који са политиком не би смео имати никакав однос.

Компјутери уместо професора

Поред те две ,,силе,, или извора васпитања и образовања, одавно главну улогу је преузела моћна информатике, која кроз своје програме заводљивог типа, делује и ван породице, и школе и институција система који се бави овом проблематиком. Море тоталних антиваспитача и пробисвета, нуде нападно своје вредности живота, уништавајући из темеље све што породица, школа или институције државе нуде. Њихова моћ је најчешче персудна. Тако се ствара животна ситуација испуњана морем тотално супротстављених ..школа,,, чиме се целокупни живот могућих васпитаника излаже најтежем испиту. Кад се све то сабере у свести младог човека, који још није изградио своје ,,ЈА,,, ккоји се каолеба при сваком ветрићу васпитних понуда, онда нужно настаје неки чудновати производ који нико не може ни препознати, ни контролисати. Тада су узалудне поуке из васпитања и образовање које су дали највећи људски умови. Зато су они потпуно избачени из тог процеса. Нису више орисутни као мера, као идоли , као вредности које се не смеју заобићи. Ако се томе дода ДА НИ РОДИТЕЉИ, НИ ПКОЛА, А НИТИ ИНСТИТУЦИЈЕ ДРУШТВА, НИЧИМ НЕ ,,ОБАВЕШТАВАЈУ,, ВАСПИТАНИКА ШТА О ТОМ ПРОБЛЕМУ МИСЛЕ ТЕСЛА. ПУПИН,или, недај Боже Платон и Аристотел, онда не преостаје васпитаницима ништа друго до да са највећом пажњом слушаwи такозваних ,,звезде и звездице,, које нуде најгоре вредности али за које не треба ни труда ни бриге, које долазе из тела, секса или умиљатог гласа, онда није тешко погодити шта ће васпитаници прохватити као свој извор васпитања.

Уосталом, мало је породица и школа које истичу мукотрпан, свакодневан и сложен рад као једину шансу да се постигну животни успеси. Нерад, лака и површна мисао мисао, уживање на рачун родиетеља,.па имали они и сто година, постају најнормалинија врста ,,доброг,, васпитања. Зашто се оно не би користило максимално када се показује као најлашки систем стицања услова за уживање. Ако се, неким случајем, покаже да неко од родитеља ИЛИ ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА, ЗАТРАЖИ РАД И НАПОРЕ ДА БИ СЕ СТЕКЛИ УСЛОВИ ЗА ДОБАР ЖИВОТ, ПОСТАЈУ ПРЕДМЕТ РАЗНИХ ВРСТА ОДМАЗДЕ, УКЉУЧУЈУЋИ И ЛИКВИДАЦИЈУ.

Само делић тих ..васпитних промашаја,, забележе нек средства информисања, над којима се неки људи згроже, запрепасте или их прихватају као најнормалније ,,савремено,, понашаље младих. Јер, побогу, шта би они могли друго и чинити са својим вредниснин системом до показивати сву суровост свога ума и своје физичке снаге. Она није ни случајно, ни без основа настала, Напротив, она је најбољи резултат свих наведених сукобљених облика васпитања и образовања. Нама преостаје да се чудимо, да негодујемо, да толеришемо, да волимо ту разуздану омладину, јер добро је што су живи, што обрате пажњу на родитеље ма и псовкама, љутњом, батинама или лоповлуком. И то је врста пажње, које постајемо жељни у недостаку оне друге. Они ће своју нежност, обзирност, питомост, показивати у међусобним односима ако не буду своју арогантност сматрали својом највећом врлином.

ШТА ДАЉЕ?

Сва је срећа да постоје увек најмање два излаза из сваке кризе: а, да се настави на исти начин и трпи, б. да се из корене све промени и нападне свом снагом све што се назива лошим, ц, да се научно утврде сви извори и услови датог стаqа и донесу свеукупне мере како би се оно довело у нормалу. Овај процес је најтежи и најсложенији. Он тражи ангажовање највећих зналаца проблема, најбољих истраживача и пуну спремност свих фактора да дају свој обол овом проблему. Пошто је то нејтеже, онда се све чини да се проблем уочава са своје периферне старне, да се преузимају палијативне мере, које ништа друго не доносе до ,,добра,, шримања васпитача, која су највернији показатеq колки друштво држи до значаја ове делатности.

Многим актерима овог највећег зла у постоајању људског друштва, изгледа да је најбоље предати некоме другом проблем на решавање. Тај други се зове ЕУ. Можда би то било и добро да и сама ЕУ није нова врста болести на плану образовања и васпитања људи, која својим глобалистичким мерама настоји да утера у свој тор сву јагњад –васпитаника и све васпитаче како би их подвела под један систем који је спреман да укине све хуманистичке, стваралачке, специфичне и традиционалне вредности, које су утицала на васпитање младих. Само човек ,,коме је врана попила разум,, како то народ каже, може безрезервно веровати да неко из ЕУ може боље, искреније, хуманије и са још већом љубављу и напором радити на добром васпитању од добрих родитеља и добрих учитеља. Та врста заблуде шири се огромном брзином и тражи апсолутну предају другоме наше деце, који нуди да створи људи без љубави и поштовања између родитеља и деце, између школе и родитеља и деце, између људи уопште. Та врста беживотне школе, која претвара и ђаке и наставник у папиролошке мољце, у тестомане, родитеље потпуно избацује из система образовања и васпитања може бити само инкубатор за будуће насилнике свих врста који неће имати ни осећања, ни одговорности , ни савести за оно што раде. Биће роботи који извршавају своје програме и који обезбеђују апсолутну владавину једног малог слоја људи над људксим родом, који неће имати ни трунку људскости. Таква школа прети на улици, у инстуцијама система, у садашњој школи и породици, на сваком месту. Осећање немоћи и безначајности се шири и сеје своје плодове мржње, презире људског достојанства човека ии доводи до бесмисла људског живота.

„Џунгла на асфалту“ српских школа

Можда још није сасвим касно да се пробудимо иако је мудри Доситеј одавно рекао ,,ВОСТАНУ СЕРБИЈЕ,,, Србија још спава и тражи своје пријетеље, лутајући од немило до недрага, у нади да је њена вештина преваре још плодна област живота, не видећи да јој се други ругају и да са њом раде што хоће.

Они људи који су ималу срећу да се рађају и подижу у породицима са пуно љубави, међусобног поштовања и помагања, и да иду у школе које су заједнице духовног раста ученика, наставника и родитеља, као заједнице а не као расуте и супростављене дружине која се нимало или веома мало познају, сањају да се врти њена исконска снага и моћ, да постане и остане ћелија друшта које може у њој наћи најсигурнију снагу и извор настајања добрих и вредних људи, са највећим степеном солидарности и међусобног поверења.

Апсурдно је очекивати да би неко други могао да земени добру породицу и добру школу. Сви покушаји да се нађе замена за њих, показали су се као васпитно-образовног процес у коме расте дивљаштва и агресије у човеку и као стварање неке заједнице која може лако бити постиђена и од онога што имају дивље животиње у међусобној борби за живот.

Са увођењем милиције у школе, са уништавањем угледа и моћи родитеља, са наставником који се претворио у службеника који нема слуха, ни потребе да васпитава и образује своје ученике, са државним органима који имају безброј инспекција и директора којима су фотеље шанса за уживање, може само да се сурвава у понор духа оно што је свет са највећим напором и надом старао хиљадама година и поносио се са школским установама, које су вековима настајале. Требало би да се догоди један коренит преврат у многим сферама живота да би породица и школа били најбољи ослонци и гаранти стварања људи који имају занња, способности, воље и бриге за ту највећу људску заједницу: породица, школа-друштво. Медијатори ,,савремености,, нас непрестано гурају у доба дивљаштва, које је у међувремено добило најлепша имена и тиме мисле да је превара потпуно успела. Живот ће их брзо демантовати.

Дакле, ако су породици укинуте све виталне функције: радно-производне, образовно-васпитане, културно-стваралачке, онда јој преостаје само, делимично, меценско-спонзорска и емоционално-саветодавна улога, са веома ограниченим могућностима. Потомство је лишено радних породичних обавеза, из којих произилази сви васпитни моменати.Генерацијски потпуно раздвојена два света ,која се разилазе готово у свему, не могу лако наћи тачке повезности и сусрета, који би спајале родитеље и њихово потомство.

У ком онда друштвеном вакуму функционише портодица? Ваљда постоји само зато да би била прозивана на одговорност за свој не-ра или за рад своје деце.Свет, који није никада имао висока осећања за значај породице у развоју сваког човека, настоји да ванпородичним адресама понуди потомство и тако сачува друштво од нестајања људи. Ваљда ће и хомосексуалци почети да рађају децу. Уосталом, модерна техмичка средства сваким, даном не само да замењују човека у свим облицима посла, чинећи га сувишним бићем за које још само салони лепоте и пластичне хируругије показују велико интересовање за човека.

Дакле, нашаднут је човек у целини а тиме и породица, која чак и у генетском погледу губи битку за природним човеком кога његови родитељи више не могу ни препознати.Тек кад се , врате породици и човеку њихове виталне функције, вратиће се и друштвени статус и углед породице, јасно не понављајући превазиђене облике рада, већ оне које може најбоље обављати управо савремена породица.

Судар и сукоб генерација

О судару генерацуја се може говорити и као о судару цивилизација јер је општи културни раскол између две, три или четири генерације толико дубок да немају готово никаквих додирних тачака. Наиме, све оно што је у међувренено настало и што агресивно нашада сваког човека а посебно младог, јесте толике вредносне разлике да се може са великом сигурношћу говорити о разлици у вековима а не годинама. То доводи до потпуниог неразумевања између очева и мајки, с једне стране и њихове деце, са друге старне. О бабама и дедамо не треба посебни ни говорити. Ствиорена је општа клима да су сви мађи људи толико спосбни и знањем испуњени да им не треба никакав савет старијих, да их он вређа и де они имају свето право да им се супроставе. Чак су многи родитељи напустили своју властиту одговорност за рађање, подизање, васпитање и образовање своје деце. Зар се може од таквих родиетља очекивати било каква позитивна делатност која би њихову децу учинила добрим грађанима друштва?

Дакле, животно иксуство старијих нема никаквог значаја за младе људи. Они га јендосттавно називају прастарим вредностима које треба одбацити да би нове вредности, које им нуде њихови вршњаци, телевизија, такозвани ,,паметни телефони,, и компјутери оно што вреди слушати и живети. Дакле, брише се искуство прошлости да би се наметнуло неко тренутно иксуство као највећа вредност.

У праву је мудри Иво Андрић када каже : ,,Свачем учимо децу у школи, али мих не учимо ништа о значењу појединих доба људског живота,,

,,Знакови поред пута,, стр. 162. Тек кад старост дође на праг ммлаодог чоцвека, затекнега потпуно неспремног да је уопште разуме. Птуда му она бива страна, туђа појава, која се њега не тише и према којој нема пријатељски став. То показују у сваком сусрету са стријим особама.

Ако се томе дода и утилитаристичка , агресивна моћ емисија,.које су заузеле све програме свих 24- сата, свих телевизија. Затим се јавља нападни свет реклама који обогаћују тај општи шунд, испуњен лажима и лажним вредностима, који постају фетиши потреба младих људи, онда мора бити потпуно јасно у ком се хаосу налази сваки млади човек и које ће вредности усвојити да би бар мало личио на своје јунаке из те фабрике насиља.

Пошго та врста ,,школе,, може да се доживљава без икавог личног рада, и напора, док се лешкари у кревету или у фотељи, онда ће њена галама и понуда изгледати као највећа животна вредност коју треба што пре усвајати. Огрома средстав се користе за ту сврху и врсту образовања и васпитања младих, и треба се чудити да међу њима има још нормалних људи. Против тог великог зла ни један појединац нема шансу да се избори ни за своје право да буде олсобођен његовог утицаја. Додуше, могао би да не користи сва та средства али тада ће још више доказивати своју заосталост за савременимчовеком. Дакле, одузима се свим људима елемнтарно право да у тражењу оног најпоучнијег из прошлости, гради садашњост а да та садашњост гарантује да ће му будућност бити боља и од прошлости и од садашњости. И старост може бити лепа, пуна смисла и пријтних догађаја само ако је повезана са младошћу и ако је извирала из позитивне садашњости. Ако се тај јаз не успе пребродити на битно људкси начин, неће постојати феномен историјског исуства, неће се плодно сусретати генерације људи и нужно ће се понаваљати највећи облици злодела којима је човек склон ако од њих има користи.


Notice: Тема без comments.php је застарело почев од издања 3.0.0 и тренутно не постоји алтернатива. Молимо вас да укључите шаблон comments.php у својој теми. in /home/artistod/public_html/kraljevske-novine.rs/wp-includes/functions.php on line 3968

Затворено за коментаре.