Милица Миловић је рођена 23. јула 1994. у Подгорици. Завршила је основне студије на ФИЛУМ-у у Крагујевцу, на смеру Музика у медијима, а мастер на Академији уметности у Новом Саду, на смеру Музика и медији. Живи и ради у Београду.
-Музика је уз мене од како знам за себе – као дијете сам вољела да пјевам, а од седме године сам члан дјечјег хора „Звјездице“ и ученица Музичке школе „Васа Павић“ у Подгорици. Тада у мој живот улази и гитара, која ће за мене остати најдражи инструмент и моја најбоља музичка пријатељица. Рано сам схватила да ће музика бити пут који бирам, па сам након основне школе сасвим природно уписала средњу музичку школу, а затим и музичку академију.
Од средње школе, мада активније од периода студија, Милица почиње да свира и клавир.
-Жеља ми је да научим да свирам још инструмената, посебно ме занима виолончело. Ипак, најдраже у музици ми је стварање тј. компоновање. Од средње школе пишем и своју музику. У протекле три године сам објавила три албума: Црногорска поезија у новом руху 2020, Остани добро 2021. и Господе мој 2022.
Период карантина, колико год био тежак, Милици је донео и неке лепе ствари.
-Била сам посвећена музици и схватила колико ме заправо компоновање испуњава. Уз ауторске ствари, радила сам музику и за неколико изложби, телевизијских прилога и за један документарни филм. Музика је интегрални дио мене и све активности којима се тренутно бавим су везане за њу. Диригујем у Цркви Светог Василија Острошког у Новим Бановцима, пјевам у Певачком друштву Храма Светог Саве и држим музичке радионице у музичкој школи Камертон и атељеу КЉУЧ.
Љубав према музици је отворила многа врата у Миличином животу и повезала је са дивним људима.
-Кроз музику учимо и о другим народима и културама, па сам и ја почела да проучавам једну веома далеку и потпуно другачију цивилизацију – Кину. Прије годину дана сам, сасвим случајно, сазнала за Институт Конфуције у Подгорици. Као дијете сам била одушевљена кинеским филмовима због прелијепих кадрова, боја, визуелних ефеката, али и музике. То су заиста умјетничка дјела у сваком погледу. Захваљујући дивном колективу професора из Кине, а посебно мојој професорици Луо, ја сам радосно упијала кинески језик, писмо, учила о обичајима, па и пјевала на кинеском језику. Традиционална и веома популарна пјесма „Планински пут осамнаест кривина“ коју сам извела на такмичењу Кинески мост 2022. године је била моја „карта“ за одлазак у Кину.
Милица је Београд заволела као да је ту рођена и радо ће му се вратити. Воли његове дуге улице, паркове, високе зграде, свакодневну вреву, па чак и буку градског превоза. Пружио јој је ширину за којом је дуго вапила. Ипак, полако, а опет нестрпљиво, спрема се за још један одлазак којем се веома радује.
Ж. Миленковић
