ВЕЛИКИ ИНТЕРВЈУ СА МИЛАНОМ БОГОЈЕВИЋЕМ: Србија се увек према својој најбољој деци односила као маћеха

Апсолутни хит 62. Међународног сајма књига у Београду била је књига „Милунка Савић – ордење и ожиљци“ аутора Милана Богојевића, у издању наше издавачке куће „Глас Србије“ из Краљева. Књигом покушамо да српском народу приближимо велику хероину Милунку Савић а овим интервјуом покушаћемо да читаоцима приближимо личност писца књиге, господина Милана Богојевића. Ако је некога тешко представити у пар реченица онда је то Милан Богојевић, човек у коме се сударила уметничка креативност и војничка дисциплина, апстрактност и реализам, историја и будућност…

Сви који су читали неко од његових дела кажу да стилом неодољиво подсећа на стил једног Станислава Кракова, Стевана Јаковљевића, Милана Шантића… писаца војника из Великог рата. Они који су пак гледали неки од његових документарних серијала кажу да је својом креативношћу успео да надомести техничке недостатке, те да његови филмови не заостају за продукцијом која се може видети на специјализованим телевизијским каналима стране скупе продукције.

Маја Ковачевић: Господине Богојевићу, управо се завршио београдски сајам књига. Као неко ко је сваки дан провео на сајму одговорно тврдим да је Ваша књига изазвала велику пажњу и да је једна од књига која је обележила овај сајам. Потврда моје тврдње је и чињеница да је већ током сајма заказана штампа другог издања књиге. Какав је Ваш утисак?

Милан Богојевић: Мислим да смо урадили добар посао и да смо на добром путу да остваримо план који смо зацртали када смо договарали сарадњу, односно објављивање књиге „Милунка Савић – ордење и ожиљци“. Тај план није тајна, он је подразумевао да се књига „усели“ у што више српских домова и подсети народ на велику хероину Милунку Савић.

Маја Ковачевић: Ви потенцирате у свакој прилици да истакнете како нам Милунка Савић данас треба више него икада. Зашто тако мислите?

Милан Богојевић: Не знам да ли делите мој утисак али ја сматрам да се никада српски народ у историји није суочио са оваквим стањем у друштву. Било је периода када је народ теже живео, када је био сиромашнији али никада српски народ није био као данас сиромашан духом. Дошло је до невероватног моралног суноврата, кулминирало је до невероватних размера насиље у породици, као и вршњачко насиље. Управо сам данас прочитао како су у једној средњој школи девојчице физички насрнуле на другарицу јер су опонашали своје узоре, учеснике неког ријалити програма. Тотално су девастиране породичне вредности док се са друге стране пропагира криминал, блуд и разврат. За узоре се деци намећу којекакве особе које не завређују да им се спомену имена ни у улици а камоли у средствима јавних информисања. Зато нам требају узори попут Милунке Савић…

Маја Ковачевић: Многи ће одмах рећи да не треба војник да буде узор деци

Милан Богојевић: Милунка Савић је била много више од (најодликованијег) војника. Она је била витез, супруга, мајка, хуманитарац, родољуб, слављена, хваљена, оспоравана и за живота од свог народа коме је дала све остала је заборављена. Србија се према својој најбољој деци увек односила као маћеха.

Маја Ковачевић: Морам да прекршим новинарску етику и да кажем да се апсолутно слажем са Вама. Какав сте Ви отац? Како се Ви борите да заштите своју децу?

Милан Богојевић: Трудим се да од своје деце направим пре свега добре људе. Имам ту срећу да имам сјајну супругу, тако да се ослањамо једно на друго и правимо неку врсту баланса. Родитељство је наш највећи испит на коме лошу оцену не плаћате Ви, него Ваше дете. Сви који имају децу, знају ту зачарану формулу са хиљаду непознатих. Све што Вам се учини као пречица на том путу испоставиће се да је или дужи пут или да Вас пред крај тог пута чека превисока ограда.

Маја Ковачевић: Слажете ли се да наставимо у овом правцу и откријемо нашим читаоцима и другу страну Милана Богојевића, ону људску. Можете ли нам рећи нешто о Вашем одрастању?

Милан Богојевић: Рођен сам 8. авугста 1981. године и видим да моју генерацију данас зову „изгубљеном“ због одрастања у турбулетним и тешким временима деведесетих година. Потичем из радничке, сиромашне и поштене породице. Сад док Вам ово говорим схватам како је у Србији нормално ако си радник, и уз то поштен, да си по аутоматизму и сиромашан…

Маја Ковачевић: Опростите али морам да Вас прекинем да не изубимо овај моменат. Искрено да ли сте сада љути или разочарани?

Милан Богојевић: Од свега помало. Нису се само изгубиле генерације током деведестих година, изгубила се и радничка класа. Народ који је вредно радио и од тог свог рада пристојно живео плански и системски је уништен. То се одразило на читаву нацију… Сматрам да је најопасније када човек постане равнодушан. То значи да се предао, да је прихватио пораз који није заслужио а то код човека изазива осећај мање вредности и самопоштовања.

Маја Ковачевић: Рекли сте ми да је Ваша породица имала сасвим другачије планове за Вас?

Милан Богојевић: Моји родитељи су најбољи људи које сам упознао. Међутим њихова скромност, перцепција и схватање живота довела је до тога да су из најбоље намере желели да им син постане трговац, попут нашег кума, који је имао своју малу продавницу у селу и од тога пристојно живео. Тако сам ја деведесет и неке кренуо у трговачку школу али никада да постанем трговац…

Мој најбољи пријатељ је ишао у гимназију, имали смо договор да сваку прочитану лектиру проследи мени на читање и тако сам ја пратио програм гимназије. Онда сам отишао и корак даље, па сам почео да читам руске класике. Мислим да сам до двадесете године прочитао читав комплет књига Достојевског а онда сам неке од њих читао и по више пута као што је то случај са „Записима из мртвог дома“. Током школовања већ је и мојим родитељима било јасно да од трговине нема ништа. Успео сам лако да их убедим да након завршене трговачке упишем војну школу. Касније када сам читао „Чизмаше“ као да сам читао свој дневник. Школу сам успео да завршим као један од бољих у рангу, па сам на основу тога добио постављење у Гарду а након пар година и у Кобре. У војсци сам радио до 2008. године и позива са Краљевског двора да пређем у службу краљевске породице Карађорђевић.. Интересантно, да се никада нисам двоумио ни тренутка. До дана данас је тако углавном код мене у животу, увек доносим одлуке на основу интуиције а не дубоких размишљања, вагања и дилема…

Маја Ковачевић: Испоставиће се да Вас живот води до велике књиге и филма о убиству Њ.В. Краља Александра?

Милан Богојевић: Управо тако. Када сада погледам иза себе изгледа да ништа није било случајно и да све има дубље разлоге. Књига коју сте споменули „Атентат 1934.“ је најобимнија анализа безбедносних пропуста у случају убиства краља Александра. Она не би настала и била таква каква јесте да није било мог рада у војсци и код породице Карађорђевић. Након књиге успео сам да снимим и први документарни филм са ових простора после 82. године који се бави истом темом. Затим је уследила књига о Милунки Савић, па рад на документарном серијалу „Чувари нашег неба“ који се управо емитује на РТС-2 а тиче се развоја српског војног ваздухопловства…

Маја Ковачевић: … а завршили сте још једну одличну књигу „Мале приче из Великог рата“ чије објављивање планирате следеће године ако се не варам?

Милан Богојевић: Књига је скоро завршена. Тренутно радимо на ретуширању фотографија јер желим да у књизи буду фотографије у боји, мислим да је то интересантан приступ и лепо спајање историје са савреном техником и могућностима које она пружа. Књига је посвећена заборављеним херојима, догађајима и спомен обележима Великог рата. Мени је велика част да су своје рецензије за књигу написали господа Предраг Марковић и Михаило Меденица.

Маја Ковачевић: Господине Богојевићу, морам да Вас питам, очигледно је да много пишете, снимате, присуствујете промоцијама уз све то радите озбиљан посао у једној великој компанији, како све постижете?

Милан Богојевић: Тајна. (Смех) Моје књиге настају након неколико година писања. Верујем да сте очекивали другачији одговор али је он у неку руку разочаравајући. Милунку Савић сам писао скоро десет година. Књига коју смо споменули „Мале приче из Великог рата“ састављао сам од својих колумни0 које сам писао у једном великом временском интервалу, неки од тих текстова објављивани су и код Вас у новинама.

Маја Ковачевић: Ми као лист смо изузетно посносни што смо објављивали Ваше текстове и они су увек изазивали пажњу и били једни од најчитанијих. Постоји ли неки текст који сте објавили да сте изузетно посносни на њега?

Милан Богојевић: Поносан сам на сваки текст којим сам објавио нешто ново или неки догађај вратио у свој историјски калуп из ког је немаром или са намером испао. Поносан сам и сваки пут када на друштвеним мрежама или на неком од портала видим да се преносе моји текстови и после пар година. То ми даје ветар у леђа и то ми је доказ да радим нешто добро.

 

 

 

 

 

 

 


Notice: Тема без comments.php је застарело почев од издања 3.0.0 и тренутно не постоји алтернатива. Молимо вас да укључите шаблон comments.php у својој теми. in /home/artistod/public_html/kraljevske-novine.rs/wp-includes/functions.php on line 3968

Затворено за коментаре.