Уметничко надахнуће, примењено сликарство, креација ванвременске и ванпросторне имагинације, традиција у многим светским културама – маска – туђе лице које навлачимо када желимо да останемо тајанствени, инкгнито, а да не будемо сасвим анонимни.
Кроз историју гледано, маска постоји још из најдавнијих времена. Појављује се у многим древнм културама као божанство, као демон, или хералдички симбол. У старо грчком театру носили су је глумци, у многим конфесијама носе је верници у манифестацијама, забавна је на карневалима и маскембалима, у уметничким правцима 20. века постаје интригантна и добија нова филозофска и психолошка значења.

Хаџи Миленина маска није само потреба за скривањем или забавом. Она говори о игри која чини живот, о слободи која пружа нови идентитет, о извору и циљу креативности, о тајанственим световима који се налазе иза огледала, као у “Алиси у земљи чуда”, Луиса Керола. Измаштано и стварно преплићу се у новим и невиђеним односима, а маска, право лице и одраз у огледалу, разиграно мењају места и чине овај сирови свет подношљивим и мање сивим а дане мање сличне једне другима.
Креативни набој и огромна енергија ове уметнице, као и њене маске, мења своје лице делићима тренутка. Оне сијају златом и сребром, из њих се помаља накит и перје, боја и форма и што је још видливије, насмејана лица. Она поручује својим шареним играма да је живот један и да га треба одиграти у што више различитих улога. Међутим маска истовремено може бити појам и са негативним призвуком. Уметница се поставља и као противник маскирања ради прикривања истине, њене маске говоре о немогућности скривања порока иза њих, оне не желе да се претворе у људе са хиљаду лица, оне не варају, оне се само играју. Ритам игре, линије, боје и сјаја, ствваран је и динамичан као и сама уметница.

Маја Олић, дипл. историчарка уметности