Данас је сувишно говорити, понављамо то увек, како разграђујемо моралне и етичке вредности, како упадамо у једну машинерију која меље сва национална и културна начела која нас одређују и духовно успостављају. Суноврат, пропадање. Како се изборити? Љиљана Браловић је кренула од почетка, а у почетку беше Реч! Она посеже за најмоћнијим оружјем и креће у бој. И управо у свом стваралаштву она ће истаћи колика је вредност језика, јер само језиком можемо да осмислимо, да сумњамо, да верујемо и можемо да сведочимо време у којем постојимо. Само да тај језик не изгуби своје име, како ауторка у једној својој причи рече. Без писма време нема свог садржаја, без писма човек нема свог смисла. Зато су писмо и језик нераздвојно везани за Божански и људски смисао. Љиљана Браловић покушава да сачува ту реч; рач која је никла из земље и успоставила се у оној сељачкој муци. Мада ликови у њеним причама, због оваквог језика, личе на хумореске, они су ипак последњи трзаји снаге да се спаси што се спасти може; јер изумирањем села, изумреће носиоци традиције и историјског наслеђа а самим и изворни српски језик. Она се труди да сто више прича испричају њени јунаци, српски сељаци, како би њихов језик и њихови карактери остали синтетизовани и живи. Она савршено познаје ћуд и менталитет српског сељака, и сама неодвојива од њих и њихових судбина и препознаје у њима тај здрав дух трудећи се да га остави као завет. И причаће Љиљана њихове приче, али испод ожиљака које време и неправда остављају. Љиљана је глас народа уопште. У њеној приповедачкој прози иако доминантније село и приче са сеоском тематиком, за њима не заостају ни урбане градске приче. Оне се преплићу јер су јунаци присутни обострано.
Оно што представља најважнији аспект испољавања разлика између села и града је губљење националне индивидуалности и слаба брига за њено очување код градског становништва јер долази до уплива иностраних инвестиција, капитала и „урбаног” стила живота; и насупрот томе, висок степен очуваности особина народног карактера и тековина народне културе на српском селу на коме остаје развијена свест о важности очувања тих вредности. Проблематика је у томе што у градовима живи српско, већ одрођено становништво, док тај сеоски свет чува своју пуну индивидуалност, непомућену стару историјску свест, национално осећање. Међутим, кулминација проблематике је у томе што градско становништво живи по једном истом уређењу, по „грађанском реду”, сви се покоравају једној градској управи, сви носе одело истог кроја. Сви се осећају грађанима и једнако су горди на своје грађанство. На основу свега тога јавља се изразит антагонизам. Грађани сматрају сељаке простацима и становницима нижег реда, а сељаци грађане паразитима, отпадницима и изродима. Тај антагонизам није мотивисан социјалним већ националним разлозима јер градови су оличења туђинске власти и туђинске културе, а на селу се чува „ здрава младица нашег народног стабла”, како рече Тихомир Ђорђевић. У здравом селу здрав дух, биће и карактер. Али на овај здрав дух надвили су се црни дани и тешко бреме. Борба за културу подразумева сузбијање обичаја који чине суштину традиционалне народне културе на селу. Село је обезвређено систематски разграђивано, издише, остаје пусто; земља више сахрањује него што храни, остају њиве зарасле у коров, остају празни обори и остају приче сељака о својој муци о тешкој судбини, црним, отупелим рукама и дубоким борама, болстима, неправдама, различитим ћудима, пошастима, Божјој вољи, приче о проданим душама о људима који постоје али не живе и земљи која памти. Приче које се причају испод ожиљака на души од несреће и тежачког живота и приче које се причају испод ожиљака на телуод ратова у које је ишла свака генерација сељачког рода. А требало је и морало. Ову земљу, а то се зна, у сваком рату, бранили су и одбрањивали српски сељаци јер је та земља лозу подизала.
Врхунац приповедачког талента и заната Љиљане Браловић чине описи у њеним делима. Нарочито описи природе и српског села. Ти описи немаји симболистичики мотив нити естетски карактер; они су суштински и тематски везани за фабулу и за јунаке, они причају њихове болове, бриге, они су саучесници у њиховим славама, заветинама, њиховој опустелој нади и божанској лепоти. Ови описи су начело приповедања Љиљане Браловић. Природа се огледа у њеним становницима и они у њој. То узајамно прожимање и органска везаност, тај саоднос гради један циклус и трајање у времену и простору – трајање, некад као Божји дар, некад као проклетство, али увек утемељено у општем националном и духовном постојању.
„ Буде се дивље траве. Задевојчиле се,дрхте и увијају се пожудно под меким, лахорастим рукама ветра. Миришу. Маме уморно, ознојено тело да их пригрли, да распе умор по њиховом мирису, да заборави. Све да заборави: и векове и догађаје и праогњишта, да се расточи по трави, па њен мирис надгласа мирис пролазности, старења, умирања ”.
Та сеоска земља је развијени и психолошки потпун лик ове приповедачке прозе. Она говори, дише,пати, плаче,смеје се, рађа и она је увек лака – само је несрећа тешка. Ту несрећу, натоварену на сељачка плећа, разумеће само земља. Јунаци ће своју несрећу носити као крст, као Божју вољу, као судбину. Али, заједно са својом несрећом, Љиљанини јунаци носе висок степен морално – етичке одређености. Њима су супротстављени антијунаци; и није као у бајкама – Добро, под обавезно, не побеђује Зло, а Зло се све више шири у различитим манифестацијама. Ипак , то не значи и пораз врховног начела Добра. А код Љиљане је онако како је од искони било – врховно начело Добра је Част. Све се може изгубити али част се мора чувати. Главни јунак у причи „Божитњаче” обратиће се свом комшији следећим речима: „ Слушај, Владане! Рат ми је узео оца и брата, твоја партија имање, али част ми је остала. И нико ми је неће узети! Продаћу све до прага ако треба да платим за оно што сам учинио, али образ нећу продати. Мноме и мојом чашћу располаже само нужда, а тобом, Владане, располажу и похлепа и Партија и суд и село. Свима си рад да се улизујеш и додворујеш, само ако макар и чанак користи можеш да приграбиш. Ја ти нећу у томе одмагати али ти нећу ни помоћи ”
Зашто Част изнад свих моралних вредности­? Шта је то Част? Част обухвата и повезује све врлине у хомогену целину представљајући кичму моралне снаге општег добра, супротстављајући се пороцима и пошастима зла. Истинска Част је свој дух и иметак вековима остваривала преко својих обичајних и неписаних закона. У савременом свету Част је више формално него суштински присутна. Учесталије су почасти без истинске етичке основе са лажном Чашћу. Етика је остављена на опустелом селу, а Част која је њу бранила кроз векове, потиснута је на маргине моралних вредности промовисане демократије и слода распојасаног типа. По некој потреби и тренду немилосрдног профитног капитализма,потрошачког менталитета, мундијализма и егоизма на сцени је перфидна борба против етике добра и духа части при чему је против једне и друге расписана међународна потерница широких размера.
На све предходно Част поставља суштинско питање и тражи истину. Захтева акцију савести на сваку злу намеру, појаву, процес и стање у циљу успоставе правде и владавине права за заједничко добро и достојан живот човека и народа. Усистему поремећених општих а нарочито моралних вредности, многима то није у интересу. Залажући се само формално за част, владајуће гарнитуре намећу тежњу , стања и амбијенте да становништво остане пасивно на сва искоришћавања, манипулације и злостављања. Једино Част и Бешчашће живе дуго и протежу се на потомство. Част мора имати највишу моралну вредност јер би без ње политика била пропаст, власт – насиље, правда – фарса, моћ – самовоља, привреда – беда, богатство – пљачка, слобода – јавашлук, уметност – кич, култура – безобразлук, храброст – разбојништво, служба – издаја, частољубље – похлепа, васпитање – егоизам, понос – полтронство. Љубав без Части је морална, духовна, естетска и физичка порнографија.
О различитим видовима Части – као циљу, Љиљана Браловић проговориће кроз своје ликове, достојанстврно ће подићи глас у одбрану части па ће почети и да лаје и да режи на систем који заборавља основна начела етичког кодекса.

Поезија Љиљане Браловић има химнични тон и заветни карактер. Евоцира време које треба да нас опомене где су нам корени па нас тера да положимо заклетву пред овим заветима. Љиљана каже:
„Потражи брата у човеку
Верника у брату
Доброту у вери
Истину у добру
Бога у истини
А мир и љубав у Богу.
Можда нас то спасе?”
Песма „ Хвала Ти Господе ” представља идеју њене поезије:
Хвала Ти, Господе, што ме научи да се молим!
Нужно је време, а зло бреме,
Ничег стварног у рукама голим,
Све што сејем изметне се у зло семе,
Хвала Ти што ме научи да се молим!

Хвала Ти, Господе, што ме научи да верујем!
У тешком сату да се не предајем,
Од искиданих нити живот повезујем,
На извешчалој потки Тебе препознајем.
Хвала Ти што ме научи да верујем!

Хвала Ти, Господе, што ме научи да се надам!
Одљудили се људи и од истине,
За сламку се држим за њима да не падам ,
У беспућу пут да нађем из безверја и тмине,
Хвала ти што ме научи да се надам!

Хвала Ти, Господе, што ме научи да трпим!
Ко нема ништа, његово све је,
Од ништа понешто и и скрпим.
Хвала милом Сунцу што ме греје
И Теби што ме научи да трпим!

Хвала Ти, Господе, што ме научи да праштам!
Време је дошло опроста и поста.
Да свету поручим, о томе маштам,
Нек му је свака рана Богом проста
Хвала Ти што ме научи да праштам.

Хвала, Господе, што ме научи да волим!
Непријатељи и пријатељи, огрните вере скут,
За нас се Господу Богу молим
Да нас љубав Његова изведе на пут.
Хвала, Господе, што ме научи да волим!
Ова песма може представљати правило и начело живота. Све врлине и њихова суштина представљене су у овим стиховима ( суштина Молитве и њено дејство, Вера, Нада, Трпљење, Праштање, Љубав ). Ове компоненте које формирају дух представљају космогонију, Бит. Од праискони владају и несаломиве су. Често искушаване али непобедиве, и то је јасно, никаква земаљска сила, ма колико притискала, не може сломити духовно, може га само привидно заклонити а у ствари не може га ни дотаћи. И на томе захваљујемо Господу јер одговор је дат – спас је у врховним врлинама које свако од нас поседује.
Ова песма је основни идејни аспект дела. У егзистенцијалним песмама пуно је баладичних тонова јер човек је заробљен у лавиринту из кога тражи излаз али крајњи израз није песимистички, већ напротив, човек може спасити себе овим врлинама на којима лирски субјекат захваљује Господу. Из лавиринта ће изаћи ако следи своје историјско наслеђе. Јер, само човек који не зна одакле долази, не препознаје пут којим треба да иде. У основи нашег историјског наслеђа је видовданска етика, светосавска црква и чврста веза са земљом.
Видовдан није историја и није мит. Српски празник над свим празницима, лице и наличије српског народног бића и шифра потоњих времена. Дан у коме се састављају сви дани и из кога происходи сав српски смисао.
На Видовдан видову траву,
Праву веру, образ и срце
На сунце зором износим.
Пробудим кћер уснулу,
Шаљем је бистром извору
У крчаг воде да захвати
Можда ће опет требати
Косовка девојка Србији.

На Видовдан рано ураним,
Уље у кандило приносим,
Кошуље сину доносим,
Умесим чесну погачу,
Можда га Кнез позове
На равно Косово поље.
Ако му устреба синова –
Милоша, Ивана, Милана
– Да ми гладан не оде.

На Видовдан озорим,
Гором песму расточим,
Не би ли ме чула царица,
Пресвета наша Милица.
Можда ме јутром зазове
Да растерујемо гавране
Низ поље као сејмене,
Семе им се црно затрло.

На Видовдан не чекам:
Обувам бесмртне опанке,
Кораке у небо управим
Веру пред Бога износим
И још се јаче помолим
За смртне и бесмртне.
Видовдан да нам осване
Тамо где је свитао и раније!
( Видовдан )

Остаје нам само да видовом травом зацелимо образ и част па да извидамо ране које солимо косовским јунацима. Да призовемо памети Косовку девојку – оличење Отаџбине да окрепи Орловића Павла – оличење Правде, па да нам Видовдан осване тамо где је свитао и раније. У име видовданске етике , у име нашег националног бића, у име предака Љиљана Браловић, на Свете Тројице свим српским синовима заветује:
Данас на Свете Тројице
Када се слави завет и обећање
Док кроз село путују литије
И под записом се молитва пије,
Пре него што дан кроз неповрат мине,
И ја теби завет остављам, сине.

Не тражим да чуваш њиву и рало,
Ни столетну храстову шуму
Ни ону међу око које се деда судио
С комшијом неколико лета.
Од детета знашда је то твоје
Па ако ти треба чувај.

Ни кућу ову, сву од тесаног камена
Из Струганика,
Прављену кацама зноја,
Моја је рука укровила,
Ни зидове пуне породичних слика
Ни прочевље, ни дедино знамење…
Твоје је, па како решиш…

Не марим да ми гроб зарасте
У трње,
Да прошће иструне до задњег коца,
Да заравниш онај бунар
Што сам копао три године,
Иако су сви мислили да неће бити воде,
Ни да повадиш виноград до задњег чокота.
Твоје је, па види,
Ако мислиш да није грехота.

Само ти једно заветујем сине:
Ма где да кренеш,
На коју било страну да понесеш главу,
Чувај нашу Крсну славу,
И лепу веру православну.
Заветујем те срећом
И нерођеним чедом.
Јер то није твоје сине.
То је твога сина и сина твога сина,
То је наше од искона.
( Завет )
аутор:Тијана Лазовић