ЗОРАН САВKОВИЋ – ЏЕРИ

1950-2016.

Џери није непознат краљевачкој публици, али ни публици изван атара краљевског града чија је аристократска одора давно похабана и спала на просјачке рите. Напротив, био је више од обичног грађанина, чак би се на неки начин могло рећи и заштитни знак модерног Краљева. Потомак чувеног Душана Kрстића, председника краљевачке општине у време Другог светског рата, који је стрељан као сарадник окупатора, па потом рехабилитован, Џери је, сигурно, имао другачију животну филозофију, али и животни пут од многих својих вршњака и свих оних са којима је ступао у контакт, а нарочито оних чији су ближи и даљи преци били на оној страни чији су симпатизери и плаћеници узвикивала: „На смрт, на смрт…“ док је Народни суд, у име народа, заседао у тадашњем Хотелу „Париз“, где је и пресуђено да Душан Kрстић и многи други буду лишени живота. Бити унук колаборационисте у малом граду у којем комунисти, чак и преко мере, све конце држе у својим рукама није, ни мало лако, али то знају само они који су били у тој кожи. И не треба много мудрости да би се закључило како једног младог човека у таквим околностима мора да краси једна доминантна карактерна црта, а то је бунт, скривени или отворени, свеједно. А какав год био бунт тражи да се манифестује, да се отелотвори и, просто речено, покаже на било који начин. Тај начин, то исходиште за своје велико унутрашње незадовољство Савковић је нашао у сликарству. У једном тренутку, када се већ запутио неким другим правцем, схватио је, ваљда, да има довољно талента да све своје унутрашње сукобе и ломове претаче у слике. И тада је направио тај заокрет који га је чак и професионално усмерио ка сликарству. У почетку Џери је био тај који је осликавао дечје болнице, школе и друге установе за младе и старије. Али, није се ту зауставио, писао је песме, водио свој дневник који је својеврсна хроника не само једног живота, већ и једног града. Своје сликарско и списатељско умеће Савковић је искористио да се мало позабави и позориштем. Основао је групу „Хербаријанци“ која је дуго забављала децу уживо, а потом и путем свих локалних медија. А онда је отишао још даље и основао алтернативну позоришну трупу „Сунце“ која је својим представама освојила бројна признања.

Објавио је књигу дечје поезије, и здушно учествовао и дао допринос демократским променама у Kраљеву и Србији деведесетих година. И као педагог, наставник ликовног у основној школи, и као Хербаријанац, и као оснивач алтернативног позоришта Џери је био у друштву младих, дечака и девојчица, што га је, опет, у великој мери разликовало од већине људи с којима је долазио у контакт. Просто речено човек који је био надалеко познат, вољен, обожаван, радо виђен, човек који је кроз своја уметничка дела углавном критиковао време у којем је живео, а та критика је, не ретко, била и више него оштра.

Али како то већ живот зна да удеси, а можда и због свега наведеног, био је присиљен да један делић свог богатог и испуњеног живота провде у условима спутане слободе. Е, ту, у том амбијенту, велики креативац и мултимедијални стваралац, бунтовник и слободоумни мислилац имао је довољно времена да, погледа спутаног решеткама, размишља, да рекапитулира свој живот, своје дело и да још једанпут одлучи хоће ли направити још један заокрет, потпуно посустати и предати се пред злом и недаћама које га прате, или ће истрајати и надрасти свеколике невоље за које је тешко рећи да су усуд или пуки производ небројених коинциденција.

И тада ваљда сама од себе или како то већ бива настаје идеја да се у затвореном сликару отвори уметник, да користећи чај и кафу као боје осликава свој унутрашњи свет који ће једнога дана бити предат на увид јавности. Скромним средствима, карактеристичним за услове у којима се налази, Савковић слика пејзаже, пределе који у његовој машти израстају у призоре бескрајне бајковите слободе. У тим тренуцима када се ум вероватно бори са самим собом да опстане или подлегне можда је сасвим нормално да се појави та идеја блискости са Богом, мада то код Савковића ни раније није било страно, та нека готово фанатична приврженост религији, религиозним симболима и визуелним представама односа човек- Бог и обрнуто. Али, у овом случају, дало би се приметити да је тај из чајног и кафеног талога васкрсли Исус, спаситељ који је у функцији чак и самим својим присуством у свести верника или мученика, заправо он-Џери, сродник по мукама, мада би се у том његовом Исусу, као на неким Леонардовим сликама, могли препознати и детаљи неких њему драгих бића. Савковићев затворски Исус је заправо свелик. Бог или син Божји са ликом свих оних које уметник воли, који су му најдражи. И као што се Исус, по ко зна који пут, издиже из своје патње, чак и кроз кафени талог и осушене латице хибискуса, тако се и Џери, по ко зна који пут уздиже, чак и изнад самога себе да себи, а и другима, покаже и докаже до које мере човек-уметник може бити велики и из готово безнадежне ситуациује изаћи као нов, препорођен, очишћен од свих наноса људске злобе и јачи за још једно трауматско искуство.

А онда се догодило и то. Отишао је, изненада, неочекивано и непојмљиво. Али, ако је за утеху, за разлику од многих других, отишао је у вечност са својим целокупним опусом по којем ћемо га памтити и поштовати док постојимо ми и док постоји овај град. Нека му је вечна слава и хвала!

Иван Рајовић