Америка, место Гери у држави Индијани. Велики песник и дипломата краљевине Југославије, Јован Дучић, умире 7.04. 1943.г.након краће и тешке болести – шпанске грознице. Његово тело је затим балсамовано и пренето у манастир Св. Саве у Либертивилу…лежао је на одру обучен у фрак са лентом св.Саве и белим каранфилом на реверу, окружен многобројним одликовањима са свиленом српском тробојком преко ногу, а на њу је био стављен дипломатски мач, двороги шешир са белим нојевим перјем. Наравно, ту је и краљев венац од природног цвећа…привремено је сахрањен у порти тог манастира јер је у свом тестаменту јасно исказао жељу да му коначно почивалиште буде у родном Требињу, у цркви која ће бити саграђена по угледу на косовску Грачаницу.
Дучић је ексхумиран тек 2000 године и преко Русије су његови остаци пренети у Југославију. Сећам се како смо стрпљиво сатима стајали у реду, све у жељи да одамо почаст великом песнику. Процесију таквог обима сам доживела само још једном – приликом смрти нашег вољеног патријарха, његове светости господина Павла. Београд је увек знао да искаже своју љубав и поштовање, да препозна праве вредности…спомињем ову чињеницу врло намерно, јер је песнику држао заупокојену молитву управо патријарх Павле у Саборној цркви.
Песник је по други пут сахрањен након педесет и седам година, 22.октобра у родном Требињу онако како је желео, у новосаграђеној цркви налик Грачаници. На жалост, све ово није могло да прође без политичке конотације, тако карактеристичне за ове наше балканске просторе…као да су заборављене речи из песниковог тестамента да на споменику пише само ЈОВАН ДУЧИЋ, ПЕСНИК! Јасно је да он том жељом самог себе дефинитивно одређује као човека и ствараоца – и то је требало поштовати до краја, без убирања политичких поена са било чије стране.
За следећи приказ су ме инспирисале Дучићеве речи: “ Лиричар ће постати великим песником само онда кад буде казао велике истине о трима највећим и најфаталнијим мотивима живота и уметности: о Богу, о Љубави и о Смрти.“ Такође и врло садржајан, прелеп предговор нашег великана, Милована Данојлића, који је направио избор од сто песама у књизи “ Песме „Јован Дучић, у првом колу „Еx Либриса“, издавача ИО Слово љубве из 1979.године.У делу предговора који се односи на Дучићеву лирику посвећеној Великом Створитељу, Данојлић каже непорециву истину: “ Од Бога смо најдаље кад смо у напону снаге, опијени земним варкама и задовољствима, уверени да су кључеви среће и будућност у нашим рукама. Сведржитељу трајног спокоја и живе наде обраћамо се тек у великим искушењима и посрнућима, и наилазимо на непромењену благонаклоност и стрпљење…“а ја бих додала да је вера можда једина константа у нашим животима, поготову кад се зађе у извесне године…јер, у шта и кога се можеш поуздати у овом савременом добу, ако нема љубави, праштања, наде?!
Али, идемо редом. Песму “ Човек говори Богу“, морам у целости да наведем јер је у њој Дучић дао сублимацију свих питања везаних за постојање и улогу Створитеља,од постанка људског рода, па вероватно и до краја свих крајева ( Армагедона )!

Човек говори Богу

Знам да си скривен у морима сјања,
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.

Једино ти си што је протуречно –
Кад си у срцу да ниси у свести…
На ком се мосту икад могу срести
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак – је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?

Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.

Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе –
Јер треће нема! Крај твог огња зебе
И мркне крај твог светила што сјаје.

Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.

У биографским подацима о Дучићу стоји да је у Женеви студирао Филозофско – социолошки факултет и да је похађао предавања из филозофије, филологије, политичке историје, историје религија…и по П. Слијепчевићу, те области су обухваћене у његовој поетици. Констатација је у реду, али начин на који се песник обраћа Богу у виду монолога пред вечитом ћутњом његовом, па “ Небо и земља не могу те чути“, чини да смо затечени у првом тренутку. А онда долази назнака божјег присуства јер “ дух га слути “ ,“ у нама је твој глас од постања.“ Песник је са Богом у овој песми на “ ти “ жустро, искрено и без пардона тражи одговоре.То су питања и дилеме које муче од памтивека читав људски род уобличене у строфе…али не било какве: у питању је савршена форма обгрљене риме ( АББА), као да је тиме Дучић назначио да смо у загрљају свих могућих противуречности када је у питању Онај чији лик не знамо и кога можда никада нећемо срести. Или можда хоћемо на “ неком мосту?“ Мост схватам као симбол, знајући да је Дучић песник код кога се свакако могу наћи одблесци симболизма под утицајем француске књижевности. Тај мост треба да означава прелазак у духовност, у непосредан додир са трансцеденталним светом. Вешто користећи контраст као стилско средство, наглашава да би се тако срели „Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!“ То је уједно и метафора, Бог је свемоћан и вечан, а ми немоћни и пролазни…и како каже Библија, „…јер прах ти си, и у прах ћеш се вратити.“ Наравно, не може се избећи ни осећање сумње у постојање Бога, јер смо робови навике да обично апсолутно верујемо само у оно што видимо: “ Води ли пут наш к теби, да ли води?“ , пита песник јер жели потврду оне сколастичке догме о Богу који је “ крај и почетак“, алфа и омега…Врхунац песме је по мени фина игра речи и обрти следећој строфи:

„Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.“

Ко смо, шта смо и куда идемо ми као људи, који смо саздани “ по божијем обличју?“ Ови стихови речито говоре да ратовима, бедом, мржњом и свакаквим злом у прошлом, а и у овом веку, не заслужујемо ни помисао о томе да је, како каже Исус у једном од јеванђеља,“ Бог у нама и ми у њему.“ Да завршим, по питању порекла духа у човеку који је део Бога или није ( опет дилема), песник закључује да нема трећег пута – или верујеш, или не верујеш! Избор је твој и личан јер, „самотан си свугде“, „странац у своме телу и свету!“
Одговор који савршено иде уз ову песму, дао је монах из Асизија поводом жртава у земљотресу када су страдали и неки монаси:“ Бог није Бог одговора, већ Бог питања.“
Песма “ Богу“ је такође нека врста директног обраћања творцу, али у много блажем тону, без оних егзистенцијалних питања изречених у даху која траже одговор САДА и ОДМАХ. Из ње бих издвојила само последњу строфу:

“ А ти што сазда сунца и плод оранице,
Био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
Једино наша Слутња стоји безгранична.“

Рима је укрштена, форма изглачана до краја, али и те како садржајна. Далеко од тога што Дучић каже о форми код песама Војислава Илића:“ Форма у пјесми може често да замени све друго…“, односно, “ Једно ништа, када се лијепо каже, онда то постане једно ЛИЈЕПО!“ Бог је и овде Слутња болна и стравична, можда зато што нема човека без греха, а треба се на крају ипак суочити са том Истином духа. А људски дух је ограничен овоземаљским међама и није у стању да спозна сву величину и моћ Творца. О томе можда сведоче речи Исуса “ Богу је све могуће…“, али то је и даље изнад нашег поимања моћи божанског бића. Зато је по песнику само Слутња о његовом постојању безгранична.
Завршићу овај приказ врхунском песмом “ Повратак „. И њу ћу дати у целости, јер је по квалитету и садржајности једнака првој анализираној песми, можда чак и боља, што је наравно, мој лични став.

Повратак

Кад мој прах, Творче, мирно пређе
У грумен глине ужежене,
Тад неће више бити међе
Између тебе и измеђ мене.

Кад сврши ропство два начела,
Духа и тела, зла и добра,
Пашће тад уза свих почела
У задњој берби коју обрах.

И постајући безобличан,
На повратку свом старом путу –
Теби ћу бити опет сличан,
И првом дану и минуту.

Носећ у шаци прегршт сунца,
У зеницама неба комад,
Сићи ће најзад са врхунца
Тај астрални и вечни номад!

Као у сјају новог дана,
Дирнута крилом ветра блага,
Гранчица мирте зањихана,
Не оставивши нигде трага.

Каквог ли двосмисленог наслова! Након смрти, песник се враћа у оно што је БИО – “ прах, комад глине ужежене.“ Повратак у прошлост који је истовремено и повратак у будућност јер га смрт тек очекује. Нема више сумњи и питања без одговора. Уверен је да: “ Тад неће бити међе“ између Бога и њега. Међа, која се и у другим његовим песмама јавља као појам, симбол је разграничења између овостраног и оностраног. Остварење сна о јединству са Богом, могуће је само када се заврши ропство духа ограниченог телом, што је и неминован спој добра и зла у непрестаној борби која се зове живот! Ово је можда траг манихејства?! Не заборавите да је између осталог, Дучић изучавао Историју религија. На том “ повратку“, обезличена душа или енергија ( у универзуму се енергија никад не губи), следи оно што је већ речено у најстаријем делу Библије – Постању:
„Теби ћу бити опет сличан,
И првом дану и минуту.“
И најзад, силазак Творца са врхунца, неког ко носи у “ шаци прегршт сунца (светлост, топлина љубави), неког ко је у астралном виду, свеприсутан,свуда је и на сваком месту. Као такав, “ не оставља нигде трага“, али симболика гранчице мирте из последење строфе је јасна потврда његовог присуства. Наиме, у медитеранским земљама мирта значи: бесмртност, чистоту, посебну
изабраност и највишу љубав!!! Све оно што значи у хришћанству Свето Тројство – Оца и Сина и Светог духа, Амин!

Напомена: У уводном делу су коришћени чланци из „Политике“ и „Републике“.

Аутор: Светлана Јанковић Митић