Уз друго издање књиге „ЖЕНЕ СОЛУНЦИ ГОВОРЕ“

Постоје многи разлози за друго издање једне књиге, од комерцијалних па до оних који би једну истину, коју би требало знати, упамтити и славити, добацили до што ширег круга читалаца. Наш разлог за друго изадање књиге „Жене солунци говоре“ је био баш то, са убеђењем да је ово само почетак, да ће издања бити још и да ће ова књига сећања жена хероја трајати док буде трајао и српски род којег можда и не би било да није било и оваквих примера, у мушком и женском обличју, сасвим је свеједно. За ову прилику бавимо се хероинама уз дужно поштовање и захвалност свим оним борцима који су оставили своје кости одавде до Солуна, сматрајући то својим дугом отаџбини и својим залогом одржању живота у којем ми данас егзистирамо. И нека им је вечна слава и хвала!

Јер за разлику од Другог светског рата о којем је готово све речено, додуше једнострано и из перспективе новоуспостављене, интернационалне и антисрпске идеолошке групације, о Великом рату, који је био много крвавија и трагичнија катаклизма на овим просторима, много тога је прећутано и скривено велом идеолошког минимизирања и манипулације. У васкрсу недотучене али жестоко окрвављене, спаљене и десетковане Србије, који је уследио након Великог рата, мало је преостало оних који би се овом темом бавили, а било је и много важнијих и животнијих обавеза од евоцирања усомена на ужас који је можда најбоље било на неко време заборавити, љуски али не и историјски. А када се нешто благовремено не обави, онда је то много теже накнадно призвати у сећање, тим више ако се рационална свест опире ужасу којем би се требало вратити опет, макар и као литерарном садржају.

И тако све до ових дана када је, захваљујући потпуном дебаклу комунистичке идеологије, интересовање за Велики рат и његове учеснике почело да оживљава, а сама тема постала она тачка у националној историји без које се не може даље.

У поплави књига које се баве овом темом, књига која је пред вама је сасвим посебна, другачија и специфична по приступу, технологији, ликовима, а надасве по поруци коју оставља у трајно наслеђе народа, али и свих других читалаца, без обзира на географску, националну, верску и било коју другу посебност. Јер оно што се догодило овде, није се догодило нигде на тај начин и са толико нељудскости такозваног цивилизованог света.

Све то добија на интензитету у степеновању количине мржње према овом народу, јер су овде у питању жене које су у једном тренутку до тада невиђеног људског безумља све атрибуте своје природе: младост, девојаштво, супружништво, мајчинство… подредиле рату, које су се очовечиле, односно помушкарчиле и ставиле у службу одбране домовине, народа, националне и личне части.

Данас, када и жене служе војску, то можда и не делује нарочито пожртвовано и вредно дивљења. Но, не заборавимо да је у то време ратовање било искључиво мушка ствар, обавеза али и част. А ове даме су се, како једна од њих каже, у својим најбољим годинама венчале с пушком, а не са изабраником срца свог, какав је био ред и природног зова след.

И мада би у неким другим околностима то метафорично венчање могло да буде тумачено на много начина, у овом случају нема дилема ни претпоставки. Ове освешћене жене, кршећи уобичајене норме домаћег васпитања и схватања женствености, доживеле су просветљење схвативши наједном сву трагику у којој се земља налази. Схватиле су да је на делу борба на живот и смрт, која има само два могућа исхода, односно један – бити или не бити?

Јер у овом случају, мада то није било ништа ново, рат није био вештина надметања или сукоб војски по већ утврђеним правилима која би подразумевала бар толерантан однос према цивилима. Велики рат и све оно што се у њему збивало, од почетка до краја, показао је сву монструозност људске природе, бестијалност носилаца моћи, која је имала за циљ потпуно уништење читавог народа, српског, и свега што га чини, од националне историје до последњег извора питке воде и плача новорођене бебе у колевци.. Истребљење у којем је људски живот само изазов, варница коју треба угасити, а сва средства су била дозвољена.

Схватајући то, престају поделе на мушке и женске, на ратнике и цивиле, родољубе и оне који то нису. И то је оно што су ове жене схватиле, да постоје само два пута, један је победа која подразумева живот, а други је пораз који доноси губитак свега, територије, части и живота, на крају, крај опстанка читаве нације или свођење преживелих на статус теглеће марве нових господара.

У таквим околностима неке од ових жена на превару, а неке „на силу“ уз подсмех, опирање и невољно пристајање војвода и генерала, заузимају своја места у војничким редовима, а све одреда се истичу храброшћу, истрајношћу, решеношћу и хуманизмом.

О таквом подвигу могле су се написати хиљаде страница грандиозне хомеровске епопеје која би, опет, остала недоречена, штура и идеализована сага из угла трећег лица, макар то лице био и писац упућен у тематику којом се бави. Оно што овој књизи даје литерарну и историјску вредност и чини је посебном и непоновљивом јесте то што овде аутентични ликови представљају главне јунаке, што овде хероине у првом лицу говоре о својим доживљајима са, како то бива код часних људи, примереном скромношћу, без имало намере да се прикаже као подвиг оно што су ове српске јунакиње сматрале својом обавезом уз доследно поштовање и чојства и јунаштва.

Осим тога, ова књига носи још једну, могло би се рећи суштинску компоненту која се тиче живота, продужетка врсте чак и у геноцидним условима у којима је матерински истинкт потиснут пред убилачким, као јединим условом да би опет могао да се врати. Заправо, поента књиге би се могла свести на пар реченица којима је оно најбитније речено, а што је, опет, сама срж онога о чему жене солунци говоре у овој надасве вредној књизи која би тебало да буде обавезна литература будућих Српчића на којима остаје ова напаћена земља са својом херојском прошлошћу и неизвесном будућношћу.

О томе најсликовитије говори део сећања Драгиње Пурић, насловљеног саУСРЕД ПАКЛА РОДИЛО СЕ ДЕТЕ, у којем се, између осталог каже:

„Уто се из шатора оте врисак, па одмах затим плач. Дете…

Мушко! Даринка родила сина! Дете, хвала Богу, здраво. Одлете глас у колoну и међу шаторе: родило се дете! Мушко. Зорка стварно као да је полудела. Трчи кроз колону изнемоглих људи и виче: родило се мало Српче! Не бојте се, људи, неће Србија умрети, ево родило се дете! Шта кажеш чуди се неко, зар има и живота! Има, има, виче Зорка, неће смрт све покосити. Хвала ти, Боже, на овом дару…“

Ето, због свега тога, а и много тога другог, ово друго издање.

Уредница Маја Ковачевић