Поштована Алиса, неоспорна је чињеница да млади углавном одлазе одавде у потрази за неким бољим условима за живот. Који су били Ваши мотиви да се вратите у Краљево, када сте имали ту срећу да се родите у Торонту, у држави и граду који пружају широке могућности за младе, амбициозне људе?

Још као дете сам заволела Kраљево и околину, мир и слободу које овај град нуди. Дефинитивно сам желела да и мој син одраста у овом дивном граду. Kраљево је град са душом, предивном природом и очуваном традицијом; град уметника и сањара.

Да би уметник стварао и радио срцем, није важно где је, колико је важан мир и време које је за то неопходно. Живети за уметност (а не од уметности) тражи велика одрицања, а самим тим велики градови и гужва су лош избор за уметника који жели да се озбиљно посвети раду. Док седим и сликам, неважно је да ли сам у Торонту или Kраљеву. Усамљенички је то посао и изискује снагу личности и упорност. Док слика настаје прођу сати и сати, које сликар и не примети. Једино што тад сликар види је савладано бело платно. Мислим да људи управо зато воле моје слике јер у њима препознају „душу“ (отуда шала душевни молер). Зато ми је тешко да класификујем своје слике, јер док сликам ја преносим емоције на платна и не размишљам много о правилима и правцима.То препуштам ликовним критичарима да процене. Моје слике путују, и живе свој живот и остаће да живе и после мене. Ја сам статична.

Некада давно, сликаре су звали молерима. Данас се тај појам у буквалном смислу користи за нешто што је занат и што нема много додирних тачака са сликарством, осим употребе боја. Ви за себе кажете да сте ,,Душевни Молер”. Можете ли да нам на најједноставнији начин објаснити ову дефиницију себе и свог рада. Јер, неки ваше слике сврставају у модерни реализам, други у ретро-авангарду, а вероватно има и другачијих мишљења.

Моје сликарство карактеришу портрети и људска фигура, и начин на који их представљам, кроз мноштво експресивних потеза и боја. Ако ништа друго, препознатљиви су и не морам више ни да их потпишем. А да би се дошло до личног „рукописа“ рецепт је једноставан: Не тражи узоре, осим у Богу, цени оно што имаш и што ти је рођењем дато. Негуј своју душу, лечи је радом, а не деструкцијом, не копирај друге, већ буди свој у свему, макар те и исмејали, пут до истинске среће није лак, али вреди труда.

У ком периоду живота сте у себи препознали жељу да се дефинитивно и страствено препустите овом виду егзистенције и посветите живот палети и кисту? Да ли сте имали узоре које сте следили, или сте били сасвим своји, душом надахнути да створите нешто сасвим ново и оригинално? Имате ли Ви утисак да се, као Алиса из познате приче, налазите у свету чуда у коме стварност захтева понекад и ,,ход по мукама”, и да ли се тај свет чуда налази у Вашим сликама кроз одређене симболе и метафорику?

Својим рођењем добијемо дарове које носимо кроз живот, који могу бити и бреме и врлина, зависно од пута којим изаберемо да кренемо. Пречица за мене никад није била моја стаза, увек сам се држала дужег и тежег пута, али правог за мене. Таленат се препозна од малена. Потреба за стварањем предодреди човеку мало другачији живот, да свакодневно живи и ствара своју земљу чуда и свој шарени паралелни свет.

С обзиром на одредницу ,,Молер” коју сте додали Вашем имену, да ли сте се окушали у осликавању зидова, фрескосликарству и сл. или то тек треба да очекујемо од Вас, знајући да је то посебан изазов?

„Молер“ је шала на сопствен рачун, јер сам завршила зидно сликарство (молер са дипломом), то је део мене који је супротан усамљеничком стварању.Зидно сликарство подразумева тимски рад, рад ван атељеа, рад на терену, на скели… Динамика и физичко-умни рад, тај део углавном је задужен за рад са ученицима Уметничке школе у Kраљеву. Заједничким снагама кроз смех и рад- ружним и празним зидовима „дајемо живот“. Трудимо се колико можемо да допринесемо средини у којој живимо и нашем лепом Kраљеву, и уједно показујемо колико је велики значај уметности у друштву. За сад само смо наишли на подршку и лепе реакције људи.

Будући да радите са младим сликарима, а однедавно радите и као професорка, какав је Ваш педагошки приступ младим бићима код којих треба да уочите и негујете таленат, а и креативне узлете?

Рад у Уметничкој школи у Kраљеву ми је донео нову енергију у животу, много дивних младих људи, много ентузијазма, свет који живи за себе у који сам се уклопила и несебично са својим колегама делимо знање и занат будућим уметницима. „Стварање добрих људи“ је већа уметност него насликати слику, на време усмеравамо и помажемо деци да се пронађу на путу који је у данашњем лудом времену често слепа улица, или кривудав пут без циља…

Посматрајући Вас, Ви по свом стајлингу и начину облачења делујете као једна од Ваших слика, што је за нашу средину нешто ново. Желите ли да будете узор својим ученицима и онима који Вас знају на том плану? Какву поруку шаљете онима који су склони да се стопе у једно униформним начином облачења, без коришћења боја које могу разбити сивило свакодневице у доба короне?

Нисам ја свесна баш своје појаве толико, јер сам таква од кад знам за себе. Трудим се да не претерам јер нисам баш толико авангардна. Често чујем да се не прашта успех, па ми то никако не делује истинито. Једина ствар коју друштво не прашта је кад си свој и другачији, кад стрчиш и бодеш очи и имаш храбрости да не будеш у калупу и не обраћаш пажњу на подсмех. Ја лично не замерам никоме ни униформисаност, ни естетску неприхватљивост. Апсолутно не обраћам пажњу на површне ствари. Оно што ценим код људи је доброта и честитост. Искрено, не трудим се да будем деци у школи узор, чак ни свом сину. Мислим да свако најбоље у дну душе зна и осећа оно што жели. Једино могу да послужим као пример да се посао који се воли најбоље ради, и оно за шта се човек роди, једино то ће му донети неку животну егзистенцију.

  Прочитах негде да је поента Вашег односа према сликарству и његовом утицају на околину, жеља да се сачувају нада и оптимизам. Мислите ли да је то могуће, или је у питању само животни став? Уједно нам објасните шта Вама значи Краљево и да ли је могуће остварити се и у овој малој, скрајнутој средини, као неко ко се, као уметник, котира високо на светској сцени?

Трудим се и као мајка, и као ликовни педагог, и као сликар да учиним што више за себе и људе око себе. Не користим своје слике да бих износила поруке, или да шаљем неке скривене метафоре. Моје слике су већином спонтане и разноврсне. Моја једина порука је оптимизам који ме и даље држи да четкицу користим као своје оружје против свих душевних и друштвених појава 21. века. Нисам одустала од сликарства ни у горим временима…

Kада сам одлучила да одем из Београда, знала сам да ми више није битно где сам, већ ко сам и шта желим. Мени Kраљево много значи и надам се да је то обострано. Не трудим се да се намећем, нити сам такав тип особе, напротив – мислим да је велики успех у малој средини сачувати приватност и мир. Kад неко жели моју слику он је купи, и неважно је у ком је граду настала.

Таленат, знање, оптимизам и предан рад су елементи без којих нема успеха. Да ли код Вас постоји још нешто што би посебно нагласили, нешто што Вас чини изузетном и оригиналном уметничком појавом?

Никада нисам била амбициозна, већ само вредна. Превелика амбиција може да одведе у пропаст као и претерана лењост. С годинама сам научила и како себе да штедим и да се не дајем превише тамо где не треба. Уметност и окружење које прати уметнике уме да буде јако незгодно и нездраво, и узима много енергије, а заузврат се човек осећа потрошено и празно. Треба тежити душевном миру и радовати се ситницама. Свако може себи да створи једну малу оазу мира, макар један ћошак у стану где ће да прочита неку књигу, нацрта нешто, напише. Духовна храна у овим тешким временима је најнеопходнија за опстанак здравог разума и душе.

И на крају, наши читаоци би сигурно желели да знају имате ли још  какве  планове јер сте млади, успешни, пуни идеја и остварени у великој мери. Будућност и остварење свих осталих снова су још пред Вама, те нам реците нешто и о томе.

Не волим више да планирам ништа унапред. Сутра ће се само побринути за себе.

 Разговарала, Маја Ковачевић