Живот понекад пише чудне приче. Прича Тање Живковић, из Поточана код Прњавора у Републици Српској, слободно се може насловити „Чоколадна бајка љубави“, у којој централно мјесто заузима њен шестогодишњи син Урош. Прст судбине Уроша је од рођења обиљежио. Ријетка болест, у медицини означена као „Дегручијев синдром“, родитеље je опредијелилa на нова промишљања о свијету који нас окружује и међуљудским односима у њему. Посјетили смо породицу Живковић у питомом селу и забиљежили следећу причу.

 

К.Н: Госпођо Живковић, можете ли нам рећи како је све почело ?

Т.Ж: Наш мали Урош или Уки, како га сви од миља зовемо, није као свако друго дијете. Он има свој свијет, само њему препознатљив и карактеристичан. При његовом рођењу десио се моменат који нам није до краја објашњен. Углавном, Урош се води као „индиго дијете“.

К.Н: Шта се под тим појмом подразумјева?

Т.Ж: Медицина нема конкретне одговоре када су „индиго дјеца“ у питању. Може да се у појединим радовима неуропсихијатара и психолога нађу објашњења да особе попут Уроша имају „плаву“ ауру коју шире око себе и веома су специфичне јер не трпе ауторитет. Имају своје моменте и живе у складу са природом, животињама и цвијећем. Веома су мирољубиви, лако склапају пријатељства, нису насилни. Често их пореде са аутистичном дјецом, али они нису аутисти и веома се разликују.

К.Н: Како сте реаговали на постављену дијагнозу?

Т.Ж: Послије првобитног шока и невјерице да се то баш нама дешава услиједило је отрежњење. Многе ствари које сам сматрала битним, доласком Уроша схватила сам да су потпуно небитне. Само је важна љубав, посебно према дјеци. Они су тако кратко дјеца, врло брзо одрасту и оду својим животним путевима, а да нисмо ни свјесни тога. Стално им говоримо да не скачу, да не буду немирни, а када оду од нас то нам недостаје.

К.Н: За многе родитеље ово би била безизлазна ситуација. Ви нисите тако мислили.

Т.Н: Мој супруг Борислав и ја ни једног тренутка нисмо клонули духом. Забољело нас је да су многи Уроша окарактерисали као дијете са посебним потребама и као таквог почели да изолују из друштва. За нас он се није разликовао од остале дјеце, а један вид своје креативности почео је да показује још у фази пузања. Омиљено одредиште му је била кухиња, а дјечије играчке радо је замијенио суђем. Дуго смо размишљали зашто је то тако, а савјет смо потражили и од љекара.

К.Н: Како су љекари реаговали на ваша запажања?

Т.Ж: Њихова реакција изненадила је и нас саме. Предложили су да Уроша укључимо у наше свакодневне активности око припреме хране. Урош је на све то позитивно реаговао и примијетили смо да посебну пажњу и посвећеност показује кад припремамо посластице. Посебно се дивио чоколадним пралиницама различитих облика, тако да смо одлучили да их скоро сваки дан израђујемо.

К.Н: Нисте се само задржали на кућној варијанти?

Т.Ж: Када сам видјела радост у очима Уроша са сваком новом израђеном пралиницом одлучила сам да тај рад представимо јавности и на тај начин укажемо на положај дјеце какав је наш Урош и однос према њима.

К.Н: Изабрали сте доста необичан начин. Да ли сте успјели у својој намјери ?

Т.Ж: Морам вам признати да у почетку није било ни мало лако. Учешћем на многим манифестацијама Урош је добијао све више нових пријатеља, а прича попут ове у „Краљевским новинама“ све више је рушила табуе. Многи су се заинтересовали и почели детаљније да се баве овом ријетком популацијом дјеце.

К.Н: На који начин конкретно?

Т.Ж: Као прво друштвене стуктуре Прњавора прихватиле су захтјев да Урош буде примљен у вртић. У вртићу се социјализовао и стекао је велики број дугара међу својим вршњацима. Захваљујући руководству вртића „Наша радост“, а поготово младој образованој структури васпитачица, које су осим доброг школовања, вјероватно из својих породица у којима су саме одрасле понијеле велику љубав, у читавом вртићу створена је атмосфера у којој Урош није изопштено дијете, извргнуто понижавању , насиљу или руглу. Напроти, сва дјеца, а онда и њихови родитељи, се према њему односе заштитнички, као најрођенији. Прије који мјесец организовали смо изложбу чоколадица које смо до сада израдили. Ту изложбу је, између осталих, подржао и начелник општине Прњавор, Дарко Томаш, што је за нас веома значајно. Дакле, о дјеци какав је наш Урош почело се причати и размишљати на други начин, што је био наш примарни циљ.

К.Н: Први корак је направљен. Шта даље ?

Т.Ж: Намјера нам је да наставимо мисију и да још интезивније указујемо на потребу већег степена социјализације. Кроз досадашњи рад Урош је постао прави мали мајстор у изради чоколадних пралиница, тако да намјеравамо да у будућности објавимо и „Укијев кувар“ и да јавности откријемо наше куварске тајне, а уједно покажемо да нисмо грађани другог реда. Као што каже пјесма „Сви ми имамо мали свијет и око њега кинески зид“, тако и наш Урош има свој мали свијет у коме неће градити зидове, већ мостове који ће повезивати његов чаробни кутак са остатком свијета.