Улазак Христов у Јерусалим – Цвети (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс.
Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.
Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: „Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! – и одмах ће их дати“. Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.
Глас да долази Спаситељ, онај што је
васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило.
Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали
своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и
бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га
пратише повикаше: „Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име
Господње, цар Израиљев!“ Али Исус је целим путем био жалостан, и кад
силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и
рече: „О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за
срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да
ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу
твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време
у које си похођен“.
Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у
Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов
улазак у Јерусалим, многи се запиташе: „Ко је то?“, а из гомиле народа
одговорише: „Исус, пророк из Назарета Галилејског“. Потом Христос уђе у
храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели.
Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: „Осана,
Сину Давидовом, Цару Израиљском!“ Слушајући то, приђоше Му неки
фарисеји, па му рекоше: „Чујеш ли то што ови говоре?“, нашта им он
одговори: „Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади,
начинио си себи хвалу“.
Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.
Канон за овај празник написао је Косма Мелод – Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља како Христос јаше на магарету, а прате Га ученици, док народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.
|
