Сутра су Благовести
„Радуј се, Благодатна, Господ је с тобом.“
Сутра су Благовести, или Дан светог Благовештења, како га неки зову, и празнује се 25. марта по старом (7. априла по новом) календару. Један је то од најзначајнијих празника у хришћанском свету, а посебно у оном његовом делу који чине верници православци, односно Срби. Сваки празник је дубоко укорењен у свести верујућих, има своју причу која га прати и објашњава, има различита тумачења и обичаје који су само њему примерени, као и начела шта нам тог дана, пре или после њега, ваља чинити. Ти највећи празници престављају праве светковине духа, враћају нас нашим коренима, приближавају нас Господу нашем Исусу Христосу и чине да се, бар на неко време, ујединимо у вери и националном идентитету, што нам све више недостаје. Да се, како би свети владика Николај рекао, обожимо, а ако Бог да, и умножимо.
Међутим, Благовести су, ипак, посебан дан, као и порука коју носе јер од тад, практично, почиње Историја Новог завета, или историја новог доба у којем јесмо. Прича која прати Благовести је добро позната, срцу драга и узбудљива за све оне који прате ток настанка и развоја нове цивилизације, јер се директно тиче првих наговештаја доласка на свет највећег и најзначајнијег његовог судионика, тумача и реформатора – Исуса Христоса, Господа нашег.
Како стоји у црквенимм списима, а што се не може парафразирати или слободном вољом тумачити, : „Благовести – то је празник када светкујемо долазак Архангела Гаврила који је јавио Богородици благу вест да ће она зачети од Духа Светога и родити Сина Божјег као Сина Човечјег, са именом Исус Христос.
Пресвета Дева Марија је пристала на то тек пошто је проверила Архангела. Јер она се тајно заветовала Богу да ће увек бити девојка, а то је знао само Бог, њен тобожњи муж Јосиф и она сама. Она је знала из Библије да се и ђаво може јавити у облику светлог Ангела. Зато није била лаковерна, као наша прамати Ева.
На празник Благовести, Богородица је својом послушношћу Богу исправила Евин грех непослушности. Ева је употребила своју слободу на зло и на радост ђавола, а Богородица је употребила своју слободу на свету службу Богу и смирено ускликнула „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по твојој речи!“
Међутим, Благовести су и као историјски датум за нас и много више од предања о доласку Исуса међу људе, оне су, како им и име каже, тренутак који је битно променио историју српског рода, наше колективно сећање, а могло би се рећи и психологију читавог народа, па и оних који га воде, дајући међуљудским односима једну нову, људскију и духовношћу обогаћену карактерну црту.
Наиме, као што знамо, а о чему постоје аутентична сведочанства, на Благовести, односно Дан светог Благовештења, године 6703 (1195) замонашили су се тадашњи српски владар и његова жена, Стефан Немања и Ана. Он је добио монашко име Симеон, а она – Анастасија (Она која је васкрснула).
Већ сам овај чин проистекао из обостране воље супружника и родоначелника нове српске државе у њеном до тада највећем успону, представља куриозитет незабележен код других народа. То да се власт, као највиши домет људске жеље, искрене или болесне, сасвим је свеједно, напусти зарад неких виших циљева, да се скиптар и круна, као обележја моћи и божанског значаја, замене монашком келијом, кандилом и крстом, још се нигде није десило или поновило, бар не вољно и као исходиште владајућег пара обасутог поштовањем и свим благодатима овог света. Тим више што су се супружници, вишедеценијски сарадници и творци новог света, родитељи потоњих најумнијих Срба, веома привржени једно другом у неугаслој љубави, тим чином заувек растали у овоземаљском битисању, отварајући нове хоризонте и једна од врата Царства небеског у којем ће опет бити заједно и трајати вечно, као и у свести свога народа.
За такав гест, ако је жртва, требало је имати снаге и храбрости, визију да се сагледа тренутак историјске стварности и оно што долази, а ако је обострано одуховљење и Божјом вољом указана милост, онда је то чин светачког просветљења и спознаја моћи и значаја духовног над световним. Како год да је, у самом чину подвизавања владалаца лежи велика жртва и симболичан гест свеколиког одрицања, скопчаног са патњом и губитком нечег најмилијег, али и сопственог идентитета. У прилог таквом мишљењу иде и чињеница да о Ани, потоњој Светој Анастасији, најзначајнијој жени српске историје, после замонашења мало тога, или ништа, знамо. Само годину њене смрти, односно тренутка преображења и уздигнућа у коло светих и Богу драгих.
О Симеону знамо више, захваљујући Светом Сави, али и то што знамо, само нас учвршћује у уверењу да се и свеци рађају, додуше ретко, али да су ту међу нама не би ли нам осветлили живот пун недаћа и својим примером указали на прави пут којим се иде, пут одуховљења и обожења који подразумева одрицање, али тек када се овоземаљски живот искористи како треба, односно онај његов део који подразумева снагу духа и тела, креативност, сагледавање чињеница и визију, као најзначајнију компоненту битисања међу људима. Јер без визије нема оријентације, а без оријентације нема пута ни путовања кроз свет и кроз време.
Све ово, будући да је део наше традиције, бар на Дан благовести, неизоставно намеће бројна питања, тера на преиспитивање и поређења, да ли је нешто слично данас могуће и када ћемо опет чути ту „благу“ али надасве чујну и грандиозну вест да је међу нама неко ко својим примером надилази знане нам „људске“ врлине и читав овај брод историјских мученика усмерава ка циљу. Јер Благовести, као празник, у себи садрже наглашену симболику рођења, зачетка, нечег новог што ће оплеменити свет и учинити га и Богу угодним местом за живот. Али то је нешто што је задатак људи, а не богова. И то је оно што нам, изгледа, данас више од свега недостаје. Окупљање око заједничке идеје, националног интереса, и омасовљење, односно рађање. А и ту, као и у свему другом, Анастасија и Симеон могу да нам буду пример, бар у овоземаљском животу и трајању и на данашњи дан који није само подсетник на најрадоснију вест о безгрешном зачећу благодарног и анђеоским погледом дотакнутог Назарећанина, већ подстицај да благе вести очекујемо, а оне су ту, око нас, само је потребно прогледати и пружити руку, отвореног срца и бистрог ума.
Маја Ковачевић
