Ево, у смирај дана када се слави Богородица Тројеручица, први пут на зиду своје собе држим њену икону. Прошле су 33 године откада сам је, пред Васкрс, први пут видео у Хиландару. А и та слика ми је одмах избледела пред свим чудесима која су нас обасипала током тог првог путовања по Светој Гори. Наредних деценија сам путовао без примисли о њој. Тражио Спас у Словима. Много пута, као издавач Љубомира Симовића, и прочитао и приредио његова дела и у њима „Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској“ а да, до данас, нисам истински застао пред првим катреном:

„Мајко Слова и Спаса, Тројеручице, 
нека наше чамце у благе луке 
из густих олуја с пучине доведу 
птице, излетеле из Твоје треће руке!“

И други пут, деценијама касније, после пожара, док сам слушао молитве, у главној хиландарској цркви Ваведења Богородице, уроњен у сопствени бродолом мисли, једва пренут и навођењем сопственог имена у молитви као заповешћу, мада се ритуално поклонивши пред крај службе свакој од четири велике иконе, нисам подигао поглед и истински застао пред благословом Треће руке. А тада сам, у одласку, први пут на поклон од хиландарског братства добио копију иконе Богородице Тројеручице. Заповест из молитве монаха сам послушао и у наредних годину дана невремена стајао сам на прамцу, али копија иконе је само одложена и закључана, у неотвореној кутији (где и данас лежи), међу нејасне успомене признања и покора.

„Тројеручице, катанце, браве и врата, 
браћу у казану олова које кључа, 
све што су безбројне руке закључале, 
нека нам Твоја трећа рука откључа!“

И трећи пут, пет година касније, овога пута ужурбан бројним пословима око убрзања посустале обнове, служби сам присуствовао пред крај, тек неколико минута а светиње, па и Тројеручицу, обишао рутински, прекрстивши се пред њом као ужурбани путник који, већ обузет путовањем, и најдражима који остају махне руком само из пуке пристојности. Али два сата касније, игуман, на вратима Хиландара, одлучан у осмеху и праштању, дарује ми другу благословену копију иконе Тројеручице.

„Док се затварају све капије, сви капци, 
пред смрадом наших грехова и рана, 
Тројеручице, нек нам се отвори црква 
на Твојој трећој руци сазидана!“

Још три пута сам протеклих година стајао у Хиландару пред иконом Богородице Тројеручице. Све загледанији. А враћао се у дом затрпан нередом бројних разочарања. А при дну тог нереда, нераспакована, лежала је и друга копија. Залуд сам, прошле јесени, пред сликама покислих и промрзлих изгнаника, махом несрећника из Сирије, и овде, на фејсбуку, поделио опомену (за коју захваљујем г. Ивану Јовићу) да је и она, Чуварка и Заштитница, Исцелитељка Св. Јована Дамаскина, до нас дошла из Дамаска, из Сирије, на рукама Светога Саве.

„Док кишу проткива суснежица, и вук, 
риба и врана крећу на нас, у лов, 
бескућнима у вејавици, Тројеручице, 
Твој трећи длан нека нам буде кров!“

(Узгред, Мађарска је прва затворила границу и подигла жицу пред колонама избеглица. Отуд се, међу приложеним фотографијама нашла и ова из оптимистичке 2005. која посредством тадашњег „ТВ Дневника“ сведочи како се са говорнице мађарског парламента обраћам председницима европских парламената. Оно што се на фотографији не види су изрази лица док их позивам да запамте тренутак у коме једни другима завиде – „земље унутар онима пред вратима, земље пред вратима онима унутар тек проширене ЕУ“.)

Најпоштованија икона у Срба, и једна од најпоштованијих икона у свету и сама се мењала на својим путовањима од Дамаска до Хиландара. (Што није чудно ако се зна да је она у ствари двострана. На другој страни Тројеручице осликана је икона и запис посвећен Светом Николи, заштитнику путника и морепловаца, свецу који је најчешћа крсна слава у српским породицама, па и мојој.) А највећа промена је положај саме Треће руке, дар Светог Јована Дамаскина. Данас испод десне, трећа рука је годинама била испод леве Богородичине руке.

И, да. Тешко да ћу се поново одлучити на Ходочашће ка Тројеручици у Хиландару. Али сам, колико умем и могу, почео да сређујем неред у сопственом дому. И ево је, копија, друга, али на свеже окреченом зиду. Понекад, и у мраку, покушавам, све пажљивије, да докучим њен лик, да се привикнем да је посматрам. Док Благосиља. Бди. Чува. Мери.

„Тројеручице, док нас лове и мере 
метром, литром, кантаром, тегом и врећом, 
Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом, 
измери нас, и помилуј нас, трећом!“

 

У Београду, 25. јула 2016.

аутор: Предраг Марковић