На крају претходног века објавио сам две књиге. Фушеову „Европску републику“ и роман Војислава Деспотова (1950-2000) „Европа број два“. Подсећам и себе на то јер се, крајње поједностављено, већ годинама уверавам да људи који олако и самоуверено причају о историји по правилу не знају ништа о географији. Дакле, само две географске „слике“ из ових књига поводом резултата референдума у Уједињеном краљевству.

Мишел Фуше, теоретичар и практичар европског уједињења, после свих економских, социолошких, историјских, религиозних и вредносних аргумената, на крају књиге истиче да нема остварења сна о Европској Унији док „и последњи квадратни центиметар европског тла не постане равноправни део те Уније“. Људи у Србији верују да се то односи на нас. Евентуално и Албанија, Црна Гора, БиХ, можда и Турска. Погледајте ма коју мапу Европе. То, у ствари, значи и Молдавија, Белорусија, Украјина, Русија, Грузија, Јерменија, Азербејџан… Укратко, већи део (и просторно и по броју становника) Европских држава није у Европској Унији.
Деспотовљева метафора такође почива на географији. Он се игра чињеницом да је на „празном простору“ азијског дела Русије могуће направити макету Европе, у размери 1:1. Фантазмагорија његовог романа претпоставља да је таква макета направљена од стране милиона логораша Гулага током Стаљинове владавине. То је и омаж и поруга авангардним пројектима (нпр. порука на улазу у Матхаузен искована је словима уметничке авангарде Баухауса). Тако Деспотовљеви јунаци, као у митску потрагу за Златним руном, крећу у потрагу за Европом број два, њеном сибирском макетом. Наилазе на воду, плове, и пред њима се указују обриси потпуно непознате земље која очито не припада Европи. Не препознају је као земљу кроз коју се улази у Европу. А онда схвате да макети прилазе са западне стране и да су то обриси Британије. А да они, као Европљани, никада на Британију нису гледали са те стране, већ искључиво са Ла Манша. Дакле, са Истока; дакле, из наше перспективе.

аутор текста: Предраг Марковић