ВЕЛИКИ ВОЈСКОВОЂА ФРАНЦУСКЕ ЛЕГИЈЕ, БОСАНСКЕ БУНЕ КАО ПЕТАР МРКОЊИЋ, СРПСКО-БУГАРСКОГ РАТА И БАЛКАНСКОГ РАТА-КРАЉ ПЕТАР ПРВИ КАРАЂОРЂЕВИЋ
СТАЊЕ У ЕВРОПИ И У СРБИЈИ
Крајем тридесетих и почетком четрдесетих година прошлога века у целој Европи осећао се тежак притисак тада аустријског првог министра, кнеза Метерника, који је био противник сваког напретка, а нарочито противник стварања Србије. Као противник сваког напретка, мрзео је људе који су били слободоумни и желели нове промене. С тога је мрзео све људе који су били слободоумни и желели нове установе. У очима овога назадњака био је бунтовник и метежник сваки чиновник, књижевник, адвокат, професор или учитељ, који би тражио устав. Ова реч за њега је била страшило, јер је по његовом схватању значила исто што и промена, метеж и буна.
У оно време он је успео да своје гледиште на новине (реформе) наметне свима државама у Европи. Највећу потпору и слепог извршиоца својих назадњачких планова, у борби против сваке новине и слободне мисли, Метерник је нашао у Рускоме цару Николи I. Овај цар био је деспот у држави својој. Апсолутист („самођержец“, како Руси веле) од главе до пете, он се бојао сваке слободне мисли као авети револуције. У сваком покрету каквог потчиљеног народ а против својих господара угњетача њему се привиђала црвена јакобинска авет. Видећи у сваком напредном покрету револуцију и бојећи се за своју апсолутну власт, Никола I умножи војску сталног кадра до пола милиона бајонета. Част, живот и имовину свију Руса, почевши од свог првог министра до последњег сељака у селу, предао је у руке тајној полицији, којој су заповедали његови и Метерникови љубимци. Све у Русији дрхтало је у страху од овог великог тиранина ХIХ века.
И Метерник и Никола I пазили су Аргусовим очима на сваки покрет у Европи, бојећи се сваког напреднијег покрета, и трудили се не само да угуше сваки покрет у својим државама него и у суседним.
Бојећи се сваког покрета у Европи, они га нису допуштали ни у Србији. Устав од 1835. (који је одређивао како права и дужности кнеза Милоша, тако права и дужности српских грађана) Метерник је сматрао као заверу, као буну и револуцију, које могу побунити многе незадовољне народе у Хабзбурговој монархији.
Зато су и Аустрија и Русија 1835. Протествовале против Сретењског устава, који је давао народу у Србији права да се скупља на скупштину и да решава о својој судби. Утицајем ове две државе Србија је добила и устав од 1838, који је био узрок разним политичким потресима у Србији у току двадесет година. Аустрија и Русија устале су биле и против избора Александра Карађорђевића за кнеза Србије, који је извршила Скупштина 2. Септембра 1842, после одласка кнеза Михаила из Србије.
Година 1806. Била је година великих бораба, честих победа и највећих успеха у устанку. Она је донела Србији оне славне победе на Салашу, на Мишару, на Делиграду, на Београду и над Пазван – Оглом. Те славне године по српско оружје, у Тополи, 29. Септембра, родио се Карађорђу син, који на крштењу доби име Александар. Он је у седмој години, због пада Србије (1813.), морао заједно са мајком напустити Србију, коју после тога није видео све до 1839. год. Отишавши из Србије у Аустрију, Карађорђе је, пошто је после годину дана ослобођен затвора, на заузимање цара Александра I, прешао у Русију заједно са својом породицом и настанио се у Бесарабији, у вароши Хотину. Ту је његов млађи син, Александар, школу учио (старији син Алекса, школовао се у Пажевском Корпусу у Петрограду). Када Карађорђе погибе 1817. Године, Александар је остао у Хотину поред своје матере Јелене, па се ту и оженио 1830. Године Персидом, унуком војводе Јакова Ненадовића (ћерком Јевремовом), којој је тад било седамнаест година (рођена је фебруара 1813.)
Александар Карађорђевић дошао је у Србију тек 1839. Године, а 21. Септембра 1840. Постављен је за члана суда београдског округа. После шест месеци, 15. Априла 1841, постављен је за поручника и ађутанта младоме кнезу Михаилу.
После Вучићеве буне 1842, када је кнез Михаило морао отићи из Србије, Александар је на Врачару изабран за кнеза српскога.
У време избора за кнеза Александру је било око 36 година. Био је човек добра срца, тих и миран. Као ађутант, био је далеко од борбе партијских поглавица. Ничега у себи није имао што би напомињало бунтовника. Ну, Александра је за кнеза изабрао народ на једној скупштини после преврата. Метерник, противник сваког учешћа народа у променама на престолу, а нарочито народних скупштина и устава, одмах је протествовао против свега онога што је у Србији урађено крајем августа и почетком септембра 1842. год. Осим тога, Метерник се обратио цару Николи (17. дец. 1842.), као заштитнику Србије, и Порти, како против преврата у Србији тако и против избора Крађорђевића за кнеза. Ни цар Никола, ни Русија нису ништа имали лично против Александра, него су били против начина којим је он изабран за кнеза.
Сви протести завршили су се тиме што је први избор Александра за кнеза поништен и што је Русија послала у Србију свога изасланика, барона Ливена (Немца из Балтичког краја), царева ађутанта. Овај човек, интелигентан и разборит, дошавши у Србију, видео је да се пређашње стање не може повратити; али, он није могао, као представник цара Николе I, одобрити ни оно што је побуњен народ, са Вучићем на челу, створио. Осим тога, и Метерник је протествовао на Порти (у писму од 12. Априла 1843.), говорећи да је српски покрет дело револуције, да је требало да султан тај покрет угуши, а не да му повлађује, и најпосле, да је покрет противан основном закону (уставу), који је народу Турска дала, а Русија га зајемчила.
После дугих преговора између дворова и Порте, ова последња најпосле је морала примити предлог руског цара, који се састојао из ове четири тачке:
1. Да се збаци кнез Александар;
2. Да се изврши нов избор у пуној слободи;
3. Да се уклони из Београда Ћамил-паша, којега руски двор сматра као главног кривца у прошлим временима; и, најпосле:
4. Да се казне најглавније коловође немира, и то: Вучић и Петронијевић.
Сви захтеви рускога цара били су испуњени. Нови избор кнеза извршен је 3. Јуна 1843. године, у присуству рускога конзула и ванредног царског пуномоћника барона Ливена, митрополита и новог београдског мухафиза. Ова сва четири лица ишла су од групе до групе народних представника – ови су били груписани по окрузима – и питали кога хоће за кнеза. И на скупштини, која је била у Топчидеру, седамнаест округа гласаше једногласно за Карађорђа. По жељи рускога двора, после поновног избора кнеза, Вучић и Петронијевић морали су напустити Србију, ма да је Скупштина од 28. Јула, која се састала у Крагујевцу, била противна томе. Кнез Александар, примивши из руку народне Скупштине кнежевску власт, отпочео је да влада земљом у веома тешким приликама. Жеља Турске да стално омета миран развој Србије остаде, и она се свима средствима служила да изигра унутрашњу аутономију Србије. Међутим, велика оружана снага Русије стално је изазивала бојазан у западних европских сила, и оне су се старале да јој спрече не само продирање базену Црнога, Средоземнога и Црвенога Мора, него и да сузбију њезин утицај на Порту, па и на Србију. Та борба између Русије и осталих европских сила била је моћна препрека мирном развитку и напретку Србије. Грозничаво стање у унутрашњим односима продужавало се и даље, а особито у 1844. години.
ГОДИНА ПЕТРОВА РОЂЕЊА
Година 1844. Доста је знатна у историји наше прошлости, како у културном, тако и у политичком погледу. Одмах у јануару те године они чиновници Обреновићевци, који су се вратили у Србију, после избора Александра Карађорђевића за кнеза, склопе против кнеза заверу, која буде откривена, завереници кажњени и послани у Гургусовачку Кулу на издржавање осуде. У јулу дошао је за аустријскога конзула Мајерхофер на место Филиповића. У августу дојури татарин из Цариграда и објави да је султан, у договору са руским двором, допустио Вучићу и Петронијевићу да се врате у отаџбину. Они су дочекани и свуда кроз Србију пропраћени почастима, које се само владаоцу указују. Моћ Вучићева тада је била на врхунцу. Још су се по земљи разливали таласи радости што се вратио у отаџбину „предводитељ“ народа, кад пуче глас да су неке „катане“ прешле од Кленка код Шапца са намером да створе у земљи преврат и поврате кнеза Милоша. Одмах је против ових метежника послан Вучић, који је огњем и гвожђем на најстрашнији начин угушио тај метеж. Као год што је Вучић био страшан и крвав када се 1815. године борио на Опленцу код Тополе – угушујући Катанску Буну, радећи за кнеза Александра.
Када је пропала и Катанска Буна (била је у септембру месецу), у Србији међу народом почеше да се повраћају ред и мир. Присташе Обреновића и Карађорђевића почеле су да се мире између себе, а нарочито када су сазнали да су сви европски владаоци признали Карађорђевића за кнеза Србије.
Са стишавањем унутрашње политичке борбе у Србији настало је лагано културно развијање. Још раније, велика је пажња била обраћена на то да се утврди лична и имовна безбедност грађана. Оно страшно безвлашће, које је трајало у држању земље до 1838. године, и она сила јачега над слабијим требали су да буду сузбијени законом. И они су сузбијени појавом Грађанскога Законика. Овим законом гарантована је својина земље. Она припада сељаку, јер, по Грађанскоме Законику, „што ко држи и ради то је његово, у што не сме нико да дира“. На тај начин, грађанима су била обезбеђена приватна права, али не и политичка.
Према томе, тек по изласку Грађанскога Законика, изрека кнеза Милоша земља сељаку добила је праву гарантију, јер чл. 213. гласи: „Као год што су спахилуци, тимари и зијамети укуинути у Србији, тако нити их има, нити се унапредак могу увести, но је сваки Србин од свога добра савршен господар или прави баштиник, у ком се законом обезбеђава и заштићава“.
Ове године основана је Главна Контрола, са задатком да испитује и прегледа све рачуне свију јавних установа земаљских (како општинских и државних тако и других јавних); основана је Централна Војна Болница, заведена је одговорност судија и осталих чиновника за несавесно поступање у суђењу. Те године, 23. септембра, издан је први пут нов закон за основну, средњу и вишу наставу под именом Устројеније Јавног Наставленија. Осим тога, ове је године обновљен рад Ученога Друштва, и на мајским седницама решено је, између осталога, и то „да Друштво Српске Словесности узме народни језик за књижевни језик“.имали да остваре будућа покољења. ■
