ХИМНА СВЕТОМ САВИ настала је у фрушкогорском манастиру КУВЕЖДИН као “Песн Светитељу Сави и архиепископу сербскоме“ 1735. Претпоставља се да је аутор потоњи митрополит карловачки Јован Глигоријевић, а зна се да је песму јеромонах Силвестер Вучковић забележио и пренео у Хиландар 1832.
Манастир КУВЕЖДИН, у коме је и црква посвећена Светом Сави, основан је 1520. и много пута је пустошен и обнављан а пуни процват (као један од највећих женских манастира, са српским и руским монахињама) доживљава у време прве савремене игуманије Меланије између два светска рата (толико моћан да као свој метох преузима манастир Ваведење у Београду).
После бројних скрнављења (од стране усташа али и партизана) немачки и усташки војници су 1944. минирали цео манастир. (Део икона, за шта је платила животом, из рушевина је спасила монахиња Јелена).
Обнова Кувеждина (од 1997.) завршена је тек априла 2012. као последњег од 16 фрушкогорских манастира. Припала ми је незаслужена част да ми тим поводом епископ Василије уручи орден Арсенија Сремског. Од многих признања (а колико год невероватно, једино од наше Цркве) овај орден сремске епархије ми је можда и најдражи.
А за све оне који се радују школској слави само још један податак. Прву школску славу осмислио је прота Јефтимије Ивановић, такође после боравка у Кувеждину, у Земуну 1812. (када је основан и школски фонд са обавезом да се „Свети Сава има обележавати сваке године, као заштитник српских школа“) а на територији ослобођене Србије, одлуком Совјета Књажевства Србског од 2. јануара 1840. године.
ОРДЕН СВЕТОГ АРСЕНИЈА СРЕМЦА
Вољом Светог Саве (пред други одлазак за Јерусалим) изабран је за његовог наследника. (Са тог ходочашћа Св. Сава се није вратио жив у Србију.) Други српски археипоскоп остао је упамћен као Арсеније Први Сремац или Сремски. Био је ученик и миљеник Светог Саве (који га је претходно поставио за игумана Жиче), а српску цркву и историју је задужио и одлуком да седиште архиепископије, потоње патријаршије, пресели из Студенице у Пећ. Живописан је на бројним фрескама (Пећ, Дечани, Ариље, Сопоћани, Студеница…) минијатурама и у рукописима, Богословија у Сремским Карловцима носи његово име а као светац кога Руска црква слави од четрнаестог века посебно је поштован код руске емиграције.
Сама одредница „сремски“ ни у његовом житију (које је написао архиепископ Данило) не открива ништа јер се у то доба односила на много шири појам, земље између Дунава, Дрине и Колубаре, од Сланкамена до Ужица.
Ништа од тога нисам знао када ми је из руку епископа сремског г. Василија на освећењу обновљеног манастира Кувеждин неочекивано уручен орден са његовим именом. (А управо ту у Кувеждину настала је Химна Светом Сави.) И још. Српска црква слави Светог Арсенија Сремца 28. октобра. Дан рођења мог сина. Дан за који сам (као први од два) расписао први референдум за Устав Србије као самосталне државе. Дан (по јулијанском календару) када је у Пећкој патријаршији устоличен садашњи српски патријарх. Понекад датуми, имена, путовања, исписују чудесне мапе, повезују и слажу слојеве, боре, црте лица које не можемо да докучимо док се пут не заврши.
Предраг Марковић
