Исихизам је покрет из ранога хришћанског времена. У питању је источнохришћанска традиција монашкога поријекла и праксе: мировање, усамљеност, молитвено спокојство ради концетрације ума у пустим крајевима: ŋσυχία.

МОЛЧАНIЕ (исихаст, молчалник, безмолвник). Основ свега је унутрашње владање собом: ћутање, тишина, унутрашње молитвено тиховање, умно молитвено дјеловање човјекова срца. Практиковање исихије означава се живот хришћанскога подвижника, монаха који кроз умну молитву тражи и доживљава живо општење са Богом, доживљавајући своје лично обновљење. Човјек превладава мртву тишину и испуњава је добро, посебно је добро и утјешно кад празну и агресивну ћутњу превлада и препороди тако што њену суштину почне да испуњава позитивним садржајем.

Ово стање је испуњено ћутањем које није ни празно ни агресивно, него окренуто Богу и отворено за његов саоднос и садоживљај. Почетак исихастичке праксе веже се за почетак IV вијека, а у вези је са увоћењем Исусове молитве: “Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј ме грешнога”.

Све до Јована Лествичника (VII вијек) и његове Рајске лествице о исихазму не зна се много одређено. Исихија није самоциљ – циљ сама себи, него почетни услов који ствара стање у коме се практикују врлине (чистота срца, спокој). Она се временом шири тихо и мирно, пријатно за душевно расположење. Тако иде све до XIV вијека кад Григорије Палама развија велику синтезу о исихији и њеним садржајима, дајући бројна префињена саопштења. Исихастичка осама, посебно у великим манастирима, није била само ћутања ради ћутње, него ради вишега и деликатнијег садржаја. Обликују се већи садржаји од великога броја ранијих мањих па је потребна и деликатнија садржина и организација. Ранији живот и рад у мањим групицама , па мучалнице, скоро индивидуалне, гдје се води живот у осами, сад су умножене, срасле су једна с другима и дају боље и веће резултате, па је ту масу и њене резултате потребно обухватити, обликовати, још више раширити и организовати. Ранији рад по сихастиријама је у многоме био индивидуалан, мада није водио у поједињавању, али је из те масе мањих и ужих замаха било неупоредиво мање резултата но из Паламине велике синтезе. Таква пракса рада и раста, у многоме индивидуална или слична њој, била је добро раширена, особито по Светој Гори и Балкану, и то је силна грађа и садржај којој је пришао Палама. Зато и није пошао са нулте тачке нити из празна простора, него од силнога садржаја који је требало уобличити и модификовати, и још боље нагласити његов циљ.

Ми из житијске литературе, особито из психологије и садржаја ћутања у молчалницама, знамо прилично појединости и ситних садржаја, али је то све ситно, до невидљивости, док се не уђе у његов амбијент и унутрашњост. Нама је, рецимо, сад етапа молчанија Светога Саве, прожета његовим историјским кретањима и садржајима, постала ближа и садржајнија но да се она изоловано посматра. Узмимо у обзир све њене етапе – ватопедску, карејску, па студеничку, затим хиландарску и наћи ћемо извјесну културу, деликатност и тананост, смисао и организацију… а то ништа није стихија, него рад изнутра, али са циљем обједињавања и прожимања надтварном добротом према којој се отвара и незадрживо тежи. Ову доброту и њено пројектовање можемо да назиремо и пратимо откад је Исус узео тројицу – значи, заједницу, а не некога индивидуалца, појединца – и преобразио се пред њима и “засијало је лице његово као сунце и хаљине његове постадоше бијеле као снијег” (Мт 17,2;Мр 9,2). Послије се ова благодат јавља кроз васкрсење и особито његову потврду и сјај – вазнесење, послије чега ће доћи њен пун излив кроз неизмјерно богатство, кроз излив Светога Духа који је (догађај) рађање Цркве – Духови, појања која је саборност, а не множина.

Тако је Свети Сава богатио себе са свих страна: и разговором, и књигом и добротом коју је примао, доживљавао и ширио, радом сваке позитивне и корисне врсте. Зато је тешко, чак и немогуће, наћи у његову животу било који моменат да је он избјегао нешто корисно, да је некога презриво погледао и одбацио, него само испољио помоћ, предлог, савјет … То је био његов начин рада мимо онога што је до нас дошло у виду књиге, поуке, прописа… Он није знао за умор, а још мање за одмор. Тако је радио у млађим годинама: путовао, поучавао, разговарао… Кад је мало поодмакло вријеме, припремао се – и коначно ријешио – да пође на поклоничко путовање које је представљало за њега допуну свега онога што је до тада знао. Кад се вратио са поклоничког путовања и провео међу својима око четири године, ријешио се да пође поново да доживљаје допуни, да духовност и знање освјежи, да нова познанства и искуства стекне. Његов свакако најбољи ученик и пратилац на поклоничким путовањима – Доментијан, написао је о њему и о св. Симеону Житије, књигу којом почиње богати фонд наше средњевјековне литературе. На савремени српски језик превео ју је др Лазар Мирковић, а предговор написао др Владимир Ћоровић (издање СКС 1938) и то је за нас норма на чије се излагање ослањамо пуном тежином. Поред осталих облика и садржаја Савиних поука, овдје из времена ове четири године између његова два поклоничка путовања, налазимо један краћи одломак, који то јасно и одређено садржи и износи исихастичке квалитете. Да би читалац имао увид у оно што образлажем, доносим тај одломак, указујући у тумачењу, на његове садржаје. Спремајући се за ово друго путовање које се приближило, Сава је рукоположио више нових епископа како Црква не би запала у проблем ако би он на томе путу остао дуже или можда – што се и догодило – преминуо, па да има смањен број епископа. Он је њих поучавао, и једна од поука је ова коју доносимо:

Поружите се, браћо, и са љубављу сачувајте моје заповести, да будемо истинити наследници рајских радости и достојни славе небеске светлости, коју нам је достојно молити у Господа; не оне светлости која на истоку исходи и на западу заходи, која се временом свршава, и која се дели доласком ноћи, коју заједнички са животињама видимо; но молимо светлости коју са једним анђелима можемо видети, којој ни почетак не почиње, ни крај престаје, ка тој истинитој светлости пут је права вера, која нас уводу у вечни живот и у бесконачну светлост Господа нашег Исуса Христа, кога разумемо и видимо, и делом га наслеђујемо, и пазимо камо иде, и пожуримо се последовати његовима светим стопама, да побегнемо од вечних мука, и да заједнички са светима буде обдарено небеском славом и да духовним мачем са душа наших одсечемо телесне похоте, како би уз помоћ Христа били наследници његовог царства. *

У овоме тексту је ријеч о чувању Савиних заповијести, али – са љубављу, да бисмо били истинити наследници рајске радости и достојни славе небеске свјетлости. Значи, љубав је психолошки доживљај у овој пракси. Али није у питању свјетлост ова обична, физичка, природна, која на истоку исходи и на западу заходи, која се временом свршава и дијели се доласком ноћи и видимо је заједнички са животињама. Значи, ово је свјетлост тварна која је предмет физике, односно њеног огранка, оптике: она је створена и има свој вијек и свој домет: на истоку исходи а на западу заходи, временом се свршава, пресијеца, прекида/пресијеца је ноћ и видимо је заједно са нижим живим бићима – животињама. Али постоји и друга свјетлост о којој он овдје учи нове епископе, која је надтварна и видимо је заједно са анђелима, која је бесконачна и бескрајна – дакле, вјечна. Она нас уводи у вјечни живот и њен пут је права вјера. Пожуримо се стопама Христовим да побјегнемо од вјечних мука и да заједнички са светима будемо обдарени небеском славом, како би уз помоћ Христа били наследници Његовог царства.

Значи, свјетлост тварна/природна и надтварна/натприродна немају ништа заједничко осим назива. Не могу, дакле, бити уклопљене у једну реченицу: тварна је у подручју твари, а надтварна узводи у надтвар, гдје су тјелесне похоте превазиђене и не постоје. Разлике које их раздвајају нијесу само квалитетне, него онтолошке. Ова надтварна свјетлост узводи своје прихватиоце наднебесју, али Бог вјечни и недосежни је стална тежња њихове. Дакле, осим сталног назива ове двије врсте свјетлости немају ништа заједничко и једнако: једна је тварна која је тварна, а друго надтварна која је вјечна и нестворена и води у вјечност јер је и она из вјечности. Ову вјечну, на Земљи само боголики човјек опажа и прихвата и њоме узраста и узноси се у наднебесје, у вјечност.

Дакле, овјде је тако и толико разјашњено питање свјетлости да је онемогућена свака тварност и заједнички пантеизам. Тварни човјек има као језгро своје персонологије надтварни лик Божји које је отисак – али невидљиви – вјечног лика Божјег у тварноме човјеку; он у њему стално постоји, али не тварно, него надтварно.

Да нам ово објашњење буде јасније можемо да се послужимо примјером градације придјева. На примјер, узмимо именичку синтагму – придјев и именицу, па њихов први ступањ у поређењу је позитив, рецимо: добра књига; други ступањ компaрације гласи: боља књига, а трећи је – најбоља књига; па и да јесте она не би могла да се пореди са овим двијема, него је она нека замишљeна или ван поређења. Међутим, будући да је она ван поређења, она је и ван градације: постоје прва два ступња, а трећи је ван њихове цјелине и поређења. Али код примјера свјетлости из текста који коментаришемо, трећи ступањ стварности нетварне, јесте свјетлост, али не оне врсте, него потпуно дивергентна; осим назива ништа им није заједничко. Посебно је питање њихове функције и намјене, гдје овај трећи вид свјетлости уопште није суперлатив, јер је по свему потпуно друго; а намјена му није да се пореди с њима, него човјека повезује са Христом који је Син Божји, док је Бог биће недосежно, безоблично, непостиживо.

Исихазам је, рекосмо, ухватио добар мах и представља велику синтезу молитвену, развијену из дубина тишине и позитивнога префињеног мира. Његова је највећа примјена и практиковање била Балкан и Атос. Али долазак Турака и ланчани пад наших земаља по њихову власт – од пада Цариграда (1453.) па до пада Царе Горе (1499.) – није дао одговарајућу климу и услове за њега. Било је појединих молитвеника, али у мањем броју. Па ни код других православних није било много друкчије: данас кољивари у Грчкој, на Балкану и ближе Атосу преживљавају њихову обнову и наставак од прије 200 и више година, а код Румуна Oastea Domnuluj (= Војска Господња), од прије вијека и више, представљају богати излив доброте и побожности кроз молитву, а они се окупљају у великом броју.

Па у Светој Гори последњега времена имамо примјере његовања и оплемењивања спорта ради оплемењивања и префињивање фискултуре, како би се такмичарска грубост смањила и уз молитву оплеменила и тако допринијела етици и педагогици.

Дакле, молитвено оплемењивање и обликовање, посебно у великом броју учесника, нарочито доприноси бројноме разрастању и молитвеноме богаћењу које се у мноштву изражава – и пјевањем, и граматичком множином – саборношћу, а присутан је велики број кроз који се то изражава.

Тако је од најранијих времена па до нашега времена онај префињени и откровењски и преображајни садржај постао људима кроз славу васкрсења и његову изражајну прославу – вазнесење, а онда, богато враћен кроз силазак Светога Духа, – прожео сву природу и оплеменио је тим вишим садржајем. Свети Григорије Палама је први велики обрађивач и уобличитељ тога садржаја добијенога кроз исихију, молчаније, ћутање, богато – вишим садржајем. Али то бљескање те више небеске свјетлости у овоме тварном свијету који показује његову будућност и надтварну славу и раније су уочавали, и о њима је наговјештавано, али нико тако јасно као Свети Сава. Та уочавања ранијих мислилаца била су и мање изражајна и мање наглашена, али ово Светога Саве није могло да остане непримијећено, јер је толико јасно и изржајно да је немогуће да прође незапажено, а још немогућније да буде неадекватно схваћено. Такво, оно је типичан пробљесак исихастичке свјетлости, нетварне и јасне, која нас непосредно уводи у исихастички сјај коме претходи за стотину и више година појави и раду Паламе.

Дакле, Свети Сава је изразио и уобличио вишу постојећу непролазну свјетлост коју ће Григорије Палама да уобличи ( у XIV вијеку); и још је свакако неки од испосника и то назирао и наговјештавао, али – нико тако јасно као Свети Сава, тај наш предпаламистички исихаста.

Протојереј-ставрофор

проф.др Димитрије М. Калезић

*Доментијан, Живот Светог Саве и Светога Симеона, превод протојереја проф др Лазара Мирковића, предговор проф.др Владимира Ћоровића, Српска књижевна задруга, Београд 1938. 282. погледати особито стр.175.