Од којих ружа, и којих речи, исплести венац славе и захвалности и племенитој и одважној срчаној и мудрој жени српској, која свога оца, свога мужа, брата, јединца сина испрати на бојно поље цвећем и одушевљењем?
Говорила је да је отаџбина преча од живота! Љубав своју материнску потчинила је љубави према отаџбини. Знала је да само срећна Српкиња, у слободној земљи, може да буде срећна мајка.
Она је приносила на олтар отаџбине и себе и пород свој.
Чувала је огњиште своје и образ свој као што се највеће светиње чувају.
Обрађивала је њиве и скупљала плодове муке своје, орала, сејала, жела да би нејач своју исхранила, да би ратницима понуде послала, да би имала за славски колач и држави дала харач. Плела је чарапе и шила пртене кошуље да би их послала на далека бојишта.
Рамена своја надметала како би припомогла војницима да на планинске висове изгурају топове, па с неизмерном одважношћу ослушкивала њихову грмљавину.
Попут Косовске Девојке неговала је рањенике своје, али и рањенике непријатељске војске, јер су јој тако налагали јеванђељска душа и материнско срце: помоћи невољним, олакшати им патње.
Гледала како јој децу набијају на бајонет и кућа нестаје у пламену.
Презирала је кукавице.
Одазивала се, без позива, да брани родну груду.
Учила како се бомба баца и пушта и обара непријатељ рода свог. Ишла на бајонет. Прса у прса.
Њена молитва и њена храброст, њена тужбалица и њена песма, њега туга и њена радост допуна су наших гусала.
Ево потресних примера који ће се вековима преносити с колена на колено.
Дошао час да на крваво разбојиште мајка Злата Гредељевић испрати четири сина. Бодри их и саветује:
,,Моји синови, моји соколови, ви идете у бој. Слушајте своје старешине, али послушајте и мој савет: туђе не дирајте! С мртвог ништа не узимајте! Не долазите ми покуњена чела!”
Застанимо пред овим саветима. Слушнимо их поново. Многобројне су њихове поруке и многострука њихова значења. Шта нам то открива ова неписмена сељанка из Биоске, села у подножју планине Таре? Открива нам своју душу, а тиме и праисконску етику српског народа – да се не посегне за туђим. Епска је величина њене душе, врхунац свих људских вредности, скуп свих моралних врлина…