Рођен је у Брусници као син начелника округа Рудничког Младена М. Жујовића (1811—1894) и Јелене, рођене Данић. Основну школу завршио је у Неменикућама и Београду, а гимназију у Београду, а затим Природно-математички одсек Велике школе (1877).[1] После тога је завршио Факултет наука – природњачки одсек у Паризу, студирао је и на Антрополошкој школи у Паризу.
Као први школовани геолог у Србији, изабран је 1880. године за суплента на Катедри за минералогију са геологијом на Великој школи у Београду. Овим је зачета савремена геолошка школа у Србији. Осим минералогије и геологије, почео је и предавања из палеонтологије. Из Париза је донео први поларизациони микроскоп и увео микроскопска испитивања наших стена. Редовни професор Велике школе постао је 1883. За релативно кратко време (1880—1900) израдио је геолошку карту Србије и написао основне уџбенике из геологије. Основао је Геолошки завод Велике школе (1889), покренуо први геолошки часопис у Србији „Геолошки анали Балканскога полуострва“ (1889), основао Српско геолошко друштво (1891). И све што је тада Жујовић основао постоји и данас. Он је један од оснивача Музеја српске земље (данашњи Природњачки музеј у Београду). Увео је агрогеологију на Пољопривредном факултету, за чије оснивање је такође веома заслужан. Предавао је примењену геологију на Техничком факултету после Првог светског рата. Своје научне радове штампао је у многим иностраним и домаћим публикацијама.
Рођен је у Брусници као син начелника округа Рудничког Младена М. Жујовића (1811—1894) и Јелене, рођене Данић. Основну школу завршио је у Неменикућама и Београду, а гимназију у Београду, а затим Природно-математички одсек Велике школе (1877).[1] После тога је завршио Факултет наука – природњачки одсек у Паризу, студирао је и на Антрополошкој школи у Паризу.
Као први школовани геолог у Србији, изабран је 1880. године за суплента на Катедри за минералогију са геологијом на Великој школи у Београду. Овим је зачета савремена геолошка школа у Србији. Осим минералогије и геологије, почео је и предавања из палеонтологије. Из Париза је донео први поларизациони микроскоп и увео микроскопска испитивања наших стена. Редовни професор Велике школе постао је 1883. За релативно кратко време (1880—1900) израдио је геолошку карту Србије и написао основне уџбенике из геологије. Основао је Геолошки завод Велике школе (1889), покренуо први геолошки часопис у Србији „Геолошки анали Балканскога полуострва“ (1889), основао Српско геолошко друштво (1891). И све што је тада Жујовић основао постоји и данас. Он је један од оснивача Музеја српске земље (данашњи Природњачки музеј у Београду). Увео је агрогеологију на Пољопривредном факултету, за чије оснивање је такође веома заслужан. Предавао је примењену геологију на Техничком факултету после Првог светског рата. Своје научне радове штампао је у многим иностраним и домаћим публикацијама.
Међу његова најзначајнија дела убрајају се:
Geologische Uebersicht des Koenigreiches Serbien, 1886, Wien;
Петрографска минералогија, 1887;
Петрографија I-III, 1889, 1895;
Основи за геологију Краљевине Србије, 1889;
Sur les roches éruptives de la Serbie, 1893, Paris;
Sur les terrains sédimentaires de la Serbie, 1893, Paris;
Геологија Србије I-II, 1893, 1900;
Геолошка грађа околине села Бољетина, 1921;
Поуке из геологије, 1922;
Општа геологија, 1923;
Les roches eruptives de la Serbie, 1924;
Постање земље и наше домовине I-II, 1927, 1929;
Снабдевање села водом. Извори и бунари, 1931.
Његово дело „Камено доба“ осим свог значаја које је до сада имало, добило је на важности тиме што је постало прва књига на српском језику која је у електронском облику постављена на „Пројекат Гутенберг“.
