( ИСТИНИТА ПРИЧА)

Вољела сам, онако склупчана у бакином крилу, што је мирисало на топле уштипке и врилицу, да слушам приче из њене младости. Мало је бака моја имала лијепих дана, али увијек се враћала на дане док је као дјевојка ишла на тефериче, гдје се окупљало много људи испред цркве или манастира.

Причала је , онако споро и стално се понављајући, да је облачила своје црне димије, стављала мараму најљепшу са црвеним ружама расутим по црној тканини, џамадан и бијелу кошуљу, и обавезно се фотографисали тако да се сат на руци види. Можда је бака нешто и додавала, можда и није имала ту лијепу одјећу, ни тај сат, него јефтину сашивену хаљину од жерсеја, али сам је слушала пажљиво, и увијек склона машти замишљала те цркве, момке и дјевојке, чула звук хармонике и фруле, и могла да замислим сва та лица румена, насмијана и пуна живота.

У мом селу маленом цркве није било, тек капела у сусједном селу пола сата удаљеном од мог засеока. Вјеровали су у Бога моји родитељи, палили смо кандило суботом увече и стајали испред иконе Светог Симеуна и у тишини се молили.. Божићковали смо на дрвеној софри на којој је мајка пите развијала, прослављали Васкрс шарајући јаја шараљком и воском и дијелећи их и муслиманској дјеци, славили Крсну славу и постили понекад, и ишли чак у град Зеницу, у велику цркву да се причестимо. Ни то није било редовно, ни често.Сат времена је требало пјешачити до првог аутобуса.

Знала сам да Бог постоји, али ништа више од тога нисам знала.

Сјећам се и ја као дијете тог теферича код капеле, и још неких теферича код тетке, ујака и родбине у другим селима. И увијек испред цркве. Много људи се окупљало, облачили смо обавезно нешто ново, ми дјеца купавили мале прстенчиће и пластичне наруквице, и гледали како се игра коло. Момци су се удварали дјевојкама, родбина причала јер се дуго нису видјели, а телефона није било. Није било ни димија из прича моје баке, ни шарених марама, ни дуката ни опанака, али раздраганих и веселих момака, дјевојака, дјеце и старијих људи било је много. Пјесма се орила она изворна, а коло играло да му краја није било,

И тада сам знала да Бог постоји, и ништа више.

Кад сам била мала много сам се разбољела од упале мозга, и мајка се завјетовала да ће ме послати у Острог да се поклоним Светим моштима Василија Острошког, слава Му и милост, ако преживим.

И одох ја на то свето мјесто у својој петнаестој години, а ништа о тој светињи нисам знала. Плашила сам се пута, и сјећам се колико ме било страх ућу у ону малену пећину.

Тај сусрет са највећом нашом светињом је остао у знаку страха да се аутобус не сурва низ оне литице.

Знала сам да Бог и ту постоји, али и даље ништа више нисам знала, ни осјећала.

Пролазиле су године..

Рат, избјеглиштво, гранате, неизвјесност …

Тешки период живота када не видиш излаз, када не знаш гдје се скрити, на кога се ослонити. Рат стао али бриге нису. Избаце те из куће туђе, а у своју више никад не можеш јер је нема. Останеш без посла, родбина далеко, суде ти што си користио туђи кревет, а твој је већ одавно спаљен. Суде ти и осуде те. Не припадаш више нигдје. Овдје си избјеглица, тамо си без огњишта. Имаш дјецу којој си потребан здрав, а осјећаш да губиш и здравље .

Треба ти утјеха и заштита, треба ти хљеб.

Знала сам да Бог постоји, али нисам знала да ли и Он зна да постојим ја и моје муке.

И онда кренеш да Му се молиш. Њему јер немаш коме другом.Једине молитве које сам знала су Оченаш и Вјеровање. Књиге су биле одувијек мој бијег од стварности, мој ваздух и моја утјеха. Била сам овисна о њима. Али оставила сам све те књиге. Требало ми је нешто друго, нешто више! Требале су ми другачије књиге.

Почела сам да читам духовне, у почетку оне једноставне, жељна знања гутала сам свако слово и памтила и учила. Отварао ми се један сасвим нови свијет. Почела сам да идем у цркву недјељом. Било је тешко.Ђаво који омета све што је Богу угодно, ометао је и мој одлазак на Литургију. Спавало ми се, бољела су ме леђа од стајања, осјећала сам мучнину у стомаку, предуго ми је трајала служба, зијевала сам и премјештала се са ноге на ногу. А онда прочитам у тим новим књигама да су све то очекивана ометања, и да треба само бити упоран и молити се.

Нисам била упорна, одустајала сам и почела само петком да идем на вечерњу службу. Трајала је само пола сата и то сам могла издржати. И даље нисам осјаћала ништа осим бола у ногама и леђима док стојим.

Читала сам и даље те предивне књиге наших Светих Отаца. Молила сам се само уснама, другачије још увијек нисам знала.

А онда сам отишла на поклоничко путовање у један манастир . Мој први сусрет са људима опсједнутим демонима. Кожа ми се јежила од звукова. Чуло се и лајање паса, и режање и урликање док траје Литургија. Болесни су пуштали све те гласове, превијали се и трзали. Гледала сам својим очима како се сво то урликање појачава када крене молитва Оченаш, Вјеровање и Свето причешће.

Плакала сам и умирала од страха гледајући све то. Било је чудно да сви утихну када изађу из манастира. Тада сам схватила снагу Литургије.

Тада сам знала да Бог постоји и осјетила и нешто више!

Тада сам, први пут у животу, гледала својим очима колико нечастиви не воли храм Божији, молитву и причешће, јер су сви опсједнути ван манастира били мирни, и није се могло ни наслутити шта се дешава у њима, а само блиједо лице и тамни колутови око очију показивали да нису добро.

И поново други дан, када је почела Света тајна Јелоосвећења, опет су језиви звукови нарушавали тишину манастирског дворишта, а лавеж пса, мјаукање, урликање, а понекад и језиви хистерични смијех, мијешао се са тихим гласовима свештеника док су вршили Јелоосвећење.

И опет тишина кад се све завршило.

Тада сам све схватила, плакала и молила се Богу свим срцем својим да ми да снагу да присуствујем Литургији.. Молила се Њему да ми ојача вјеру и научи ме како да се молим.

Од тога дана чекала сам недјељу као што озебао чека сунце и жедни воду. Улазила са страхом у тај дом, молила се из дубине свог срца, а када би ми мисли почеле да лутају, призвала бих све оне језиве слике и урлике, и видјела сва она напаћена лица како се грче, тресу и испуштају стотину различитих гласова.

Моја молитва је постала јача, моја љубав према Богу другачија, моја вјера стабилнија.

Знала сам да Бог постоји, а сада сам знала и много више! Напокон. И осјећала Његово присуство.

А онда полагано и ометања су нестајала баш онако како сам и читала да ће бити. Молитва ми је пролазила за трен, осјећала сам се лагано, и препуна неког мира.

„ Бог нас често руком бола и страха води себи све док не научимо да му идемо срцем“, читала сам у својим књигама.

Почела сам да постим чешће, и причешћујем се, све полагано, не претјерујући ни у чему. Онолико колико сам могла. Нисам имала духовника осим ријечи написаних у књигама.

И тако, полако сам све више осјећала мир, црква је била моје уточиште, Бог моја сигурност и снага, молитва моја храна. Другачије сам размишљала, схватала живот, и као да се неки невидљиви зид подигао око мене па сам била отпорнија и на увреде и невоље, а људе сам некако боље разумјела. Плакала сам гледајући и најмању људску невољу.

Тако су се осјећали сви они са којима сам разговарала испред цркве, а који су само срцем ишли да се моле, не размишљајући о томе какав је свештеник, које ауто вози, ко долази у цркву, ко колико даје новца на икону, или како је ко обучен.

Они који су срцем ишли, ишли су да од Бога траже здравље и мир за своје најближе и за себе саме. Да траже само оно што заслужују, а Богу су препуштали да Он одреди шта коме и колико треба дати, јер Он најбоље зна шта нам је потребно.

Од толике љубави у мени, сада сасвим другачије, Бог ми даде и инспирацију да све што научих и осјетих кроз вјеру преточим и у стихове уплетем. Родише се стихови моји, да славим Бога кроз њих. Изњедри се преко седамдесет пјесама јер је морало тако. Расле су у мени као чеда, и чекале своје вријеме да угледају свјетлост неба.

КАД ЦРКВЕНО ЗВОНО ЗОВЕ

Недјеља је осванула црквено се звоно чује,

кад зазвони моју душу тако дивно обрадује.

Док умилна звона зову нестрпљива моја душа

жељно чека у тишини Литургију да послуша.

У храму се Богу молим срце кријепе Јеванђеља,

да по твојој вољи будем једина ми Боже жеља.

Црква нам је кућа друга душу миром натапамо

и благодат Духа светог у том дому добијамо.

Напунимо богомоље заједно смо Богу драги.

Сачувајмо православље. Помози нам Боже благи!

Волим ту кућу у коју улазе скоро увијек исти људи, осим за велике празнике. Свако већ има своје мјесто. Некако се на улици препознамо, и осјетиш повезаност, а ни ријеч ниси изустио.

Заволиш те духовне разговоре, бесједе свештеника, кријепе те, и као да оставиш велико бреме испред врата. Заволиш тај мирис тамјана, те иконе што те мило гледају, то појање које разгаљује и даје радост тиху. У том дому осјетиш се ближе Богу, заштићен и сигуран јер се препустиш Њему. И знаш да бриге и проблеми неће нестати одмах, али добијеш смирење и снагу да их поднесеш сасвим лако. И тада схватиш да се није довољно молити сам код куће. Тада духовно прогледаш и видиш да ти треба та кућа Божија и ти требаш тој кући .

Тај дом је твој дом .Схватиш да ако улазиш у њега само да би био виђен од људи нећеш задобити ништа од Божијих дарова. Ако излазиш из њега а срце своје ни мало ниси размекшао као да и ниси био унутра. Прогледаш и све видиш другачије.

И требају нам наши храмови, да нас лијече и окупљају. Да ојача у нама вјера наша православна, да на зборовима љубави се роде нове, опусте се људи, заиграју, попричају, виде се и забораве муку своју.

И требају нам наше Богомоље да крстимо дјецу нашу у њима, да се вјенчавамо, да се молимо за своје упокојене, пшеницу да носимо за душу њихову. Треба нам та кућа Божија да кољиво освјештамо за славу своју, да се поклонимо иконама које, као да нам шапућу, да смо сигурни ту, међу тим зидовима у којима нас свјетлост кандила обасјава, а тамјан обавија мисли наше, бистри их и одгони оно лоше из нас и око нас, што нам живот свакодневно товари на леђа . И требају нам наше цркве и манастири да молитвом призовемо благодат Божију, да одморимо себе од себе самих и овоземаљских често беспотребних брига.

Требају нам богомоље наше да кажемо Богу сваки наш гријех, да му сав живот свој и своје мисли предамо, да узмемо крв и тијело Исусово, да се сјединимо са Њим, јер је Он отац наш и радује се када уђемо тамо гдје је Он најприсутнији. Треба нам снага Литургије, а Бог мени даде да својим очима видим ту снагу.

Треба се молити на сваком мјесту, али Храмови нас чекају и молитве наших монаха у ћелијама камених манастира. Ту су већ вјековима да свједоче о православљу и вјери нашој кроз сва страдања и невоље.

И требају нам манастири и цркве наше јер сами не можемо ништа, а са Богом све је могуће.

Рада Јањушић