Откуда ти ту, како, од кога,
бисеру светих верских знамења,
дал трудом људи, дал вољом Бога
у име српског преображења?

Рушили су те, градили опет,
ницао си из свога праха,
да будеш ту, вечан и пропет
над српством као сјај Божјег даха.

А теби дата праведна моћ,
мелем за болна тела и душе,
знала је да казни, гурне у ноћ,
све оне који би да те руше.

Над тобом као жубор извора
који вернику визију ствара,
кружи молитва Никофора
с падина Овчара и Каблара.

Као да бруји глас Николаја,
док теби ходи по трошној стази,
обливен снопом творачког сјаја
и жељом да српство преобрази.

И док се мисли у жрвњу дробе,
сећања чиле и све се мења,
ти си сведок српске сеобе
и симбол нашег преображења.

Па стојиш ту као осмејак зоре
и спас од зла, молитвом тражен,
ко вечна мена воде и горе
у српску светињу преображен.

Блисташ осунчан, а у присоју,
и не даш нада да се угаси,
док монаси нам сложно поју:
„Боже, опрости, грешне нас спаси“.

Са часним крстом под плавим сводом,
шири нам љубав и веру чисту,
уздигнут опет над српским родом,
на понос себи, нама и Христу!

Маја Ковачевић